Миленковић: У вечном сећању на “Највисочајшег” Епископа нишке епархије

Пише, Лука Миленковић, студент теологије

Велики апостол незнабожаца Св. апостол Павле пише у својој посланици Јеврејима, а кроз скоро две хиљаде година, свим људима свих времена па и нама данас: Сећајте се својих старешина, који вам проповедаше реч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на веру њихову.(Јев 13.7.). Сећајући се ове спасоносне заповести Св. апостола Павла, ми се сећамо данас приснопамјатног епископа нишког Јована Илића, једног врло значајног јерарха Православне Цркве 20. века.

Епископ Јован је рођен у селу Дојкинци на Старој Планини на дан Св. архиђакона Стефана 27.12.1883. по старом односно 08.01.1884. по новом календару, од оца Апостола и мајке Марије – Маруше у на далеко чувеној фамилији Илића званој “Лилћини”. Како је био врло слабог здравља, брижни и побожни родитељи су га крстили само четири дана након рођења, крштење је извршио сеоски парох – свештеник Илија. На крштењу је добио име Јордан, исто као и његов  шест месеци старији брат од стрица, потоњи професор богословског факултета Јордан П. Илић, први теолог који се бавио хришћанском педагокиком на овим просторима.

Родитељи малог Јордана, а будућег епископа Јована, цела његова фамилија као и цео пиротски крај одисали су дубоком и древном, чистом и искреном побожношћу. Управо због тих особина људи из пиротског краја, а особито оних са Старе Планине, Св. владика Николај је Пирот и цео тај благородни предео са правом називао “Мали Јерусалим”. Таква богољубива средина, и породица у којој се свакодневно читало молитвено правило, држао пост и поштовао хришћански морал, утицала је на младог Јордана да од малена заволи богослужења, пост и молитву и да после завршетка основне школе у родном селу 1894. год. и гимназије у Пироту 1898. год. упише богословију у Београду, са жарком жељом да по завршетку богословије постане свештеник. После завршетка Београдске богословије 1902. год; млади Јордан прво службује као учитељ по Старопланинским селима Дојкинцима, Завоју, Рсовцима и Каменици, а 1905 – 1906. год. је на одслужењу војног рока.

Године 1911. Јордан се венчава са Љубицом, кћерком трговца Симеона Николића из Беле Паланке. Новоизабрани еписком нишки Доментијан одмах, у току светог архијерејског сабора, рукополаже учитеља Јордана у чин ђакона у Београду на Марковдан 8. маја. Два дана касније 10.05.1911. на празник спаљивања моштију Св. Саве, ђакон Јордан бива рукоположен у свештенички чин, и послан на своју прву парохију у село Рсовци; где не рачунајући прекиде због школовања, ратова и велике породичне трагедије остаје на служби све до 1921. год. Смерни, дубоко предани, енергични и сталожени свештеник Јордан на овој парохији обнавља богослужбени живот, теши, саветује и будним оком бди над повереним му стадом.

По благослову новоизабраног епископа нишког Доситеја, рсовачки парох уписује студије на Теолошком факултету у Берну 14.11.1913. год. У току Првог Светског рата 1915. нагнан родољубивим осећањима свештеник Јордан креће из Берна на далеки пут у Солун, да би помогао свом народу. У Солуну га затиче налог српске владе да се врати у Швајцарску, у град Нешател где му је поверено старање над избеглом децом из Србије. Све до завршетка рата, будући владика је вршио улогу учитеља, васпитача и покровитеља сирочад избегле из Србије. Уз свесрдну помоћ свог пола године старијег брата од стрица Јордана, науморно објављује текстове у швајцарским медијима, упознајући тамношњи свет о збивањима и тешким страдањима у Србији. Страдања нису мимоишла ни његову породицу и дом. Бугарска окупациона војска мучи до крви његову супругу Љубицу пред родитељима и трогодишњим сином. “Траже попа”. Мучења су прекинута када је у Паланку, преко швајцарског Црвеног крста стигла једна од његових депеша у којој се јавља породици. По завршетку рата, сазнавши за тешко стање супруге, одмах се враћа на своју парохију. Љубица није преболела последице; умрла је у својој тридесетој години живота 1920. год.

Упркос великој трагедији која га је задесила, свештеник Јордан, као државни стипендист је био принуђен да доврши студије. Своју докторку дисертацију “Богумили у свом историјском развоју” посветио је својој прерано и трагично умрлој супрузи; и 21.05.1921. је успешно одбранио стекавши титулу Доктора наука. Убрзо након тога добија канонски отпуст из Нишке епархије крајем 1921.год. и бива постављен на место референта Св. архијерејског синода СПЦ у Београду. Активно учествује у раду на изради будућег устава СПЦ. На место секретара Св. архијерејског синода постављен је 14.01.1922, а 09. септембра исте године одликован је чином протојереја, и убрзо је и одликован орденом Св. Саве 4. реда.

Видевши побожну душу, бистар ум и племенито срце младог проте Јордана, на предлог самог патријарха Димитрија; а заузимањем угледних епископа: Јосифа битољског, Николаја охридског и Јефрема жичког изабран је 05.12.1925. за епископа захумско – херцеговачког. После тромесечног искушеништва у манастиру Раковици прота Јордан је замонашен на Тодорову суботу 1926. год. од епископа шабачко – ваљевског Михајла, добивши име Јован. Истог дана произведен је и у архимандрита, и већ сутрадан 21.03.1926. на Недељу Православља хиротонисан у епископски чин руком патријархи а Димитрија епископа бачког Иринеја и епископа рашко – призренског Михаила у Саборној цркви у Београду. Тако је Премудри и Недокучиви Срцевидац Господ, видевши истинску и чисту веру и богољубиву душу и срце свештеника Јордана и Љубице. Допустио њено страдање и кроз крв и патње уселио је у Царство Небеско “где је непрестано ликовање оних који празнују и бескрајна сладост оних који гледају неизрециву красоту лица Божијег” , а многобројне таленте рсовачког пароха ставио на свећњак да светле свима (Мт.5.15.), уздигавши га на највиши степен свештентства у чин епископа, учинивши га тако “бедемом о који ће се разбијати напади непријатеља хришћанства и српства.

На светли празник уласка Христовог у Јерусалим – Цвети 25.04.1926. год. владика Јован је служио у саборном храму у Мостару своју прву архијерејску литургију у овој епархији; уз саслуживање епископа Иринеја Ћирића, 14 свештеника и 2 протођакона. После свете литургије епископ Иринеј је увео епископа Јована у трон епископа захумско – херцеговачких, одакле је владика Јован изрекао своју прву мостарску беседу. У Мостару је предано и брижно, као добри пастир, проповедао, служио, путовао по епархији обилазећи села и градове, манастире и цркве; непрестано разговарајући са повереним му народом, трудећи се на сваки начин да му помогне. Мостарци су видевши све добре особине свог епископа њему поклањали своје поверење, оданост а поврх свега љубав. Из ове древне епархије администрирао је звоничко – тузланском епархијом од 23.12.1927. до постављења епископа Нектарија 1929. и браничевском епархијом од 13.02.1930. год. У Мостару покреће издавачку делатност. Објављује “Споменицу Епархије захумско – херцеговачке” и штампа разне пригодне и празничне посланице. Због самопожртвованог рада у Мостару епископ Јован је одликован орденом белог орла 5. реда; Карађорђевом звездом 4. реда и орденима Св. Саве 1. и 2. реда.

За епископа браничевског изабран је 02.10.1931. а устоличен је у Пожаревцу 23.01.1932. год. Одмах по устоличењу почиње са активним радом у епархији, посебно на пољу мисије, живота и рада Цркве. Уз помоћ свештенства оснива Верско добротворно старатељство, организује курсеве црквеног појања, оснива неколико хорова; покрече и уређује часопис “Браничевски весник”. Са посебном ревношћу се брине о храмовима и светом богослужењу. Упркос кратком службовању у браничевској епархији, владика Јован је задобио велике симпатије и љубав верника и свештенства, који су се тешка срца растали од свог епископа, коме је свети архијерејски синод поверио нову епархију.

У древни трон епископа нишких епскоп Јован је устоличен 24. 09.1933. год. Св. литургију су поред владике Јована служили и митрополит Јосиф и епископ тимочки Емилијан; са 12 свештеника и 4 ђакона. Одмах по увођењу у трон, владика је произнео своју прву епископску беседу у граду Цара Константина. Одмах по устоличењу владика Јован почиње неуморно да обилази епархију, служи и проповеда реч Божију. Покреће питање збрињавања сирочади и деце са посебним потребама. Редовно посећује болеснике у болницама, геронтолошке центре и затворенике, тешећи их и доносећи им материјалну и духовну помоћ. Под његовим патронатом у Нишу се 1934. год. оснива женски хришћански покрет који је имао харитативну делатност. Владика Јован 16.05.1934. у Нишу оснива верско добротворно старатељство коме одмах донира 1500 ондашњих динара, са жељом да се подели потребитим суграђанима, чиме је “убрисао многу сузу сиротињску”. Но и на даље наставља свесрдно да помаже ВДС-а. Важно је напоменути да је свесрдним залагањем и богатим прилозима на иницијативу епископа Јована 1940. год. почета изградња здања епархијског дома у Нишу кји је због ратних неприлика и доласка нове власти завршен 1947.год. Владика Јован никада није живео у епархијском дому већ је живео са породицом свога сина у улици Ивана Гундулића. Ову кућу је купила његова снаха Милица и у њој је владика вршио пријеме појединаца или делегација и организовао прославе. Тек после многобројних искушења владика Василије је успео у потпуности да доврши ентеријер здања. Тек средином 50-тих година у полузавршено приземље се уселио Духовни суд. Други светски рат владики Јовану доносе много невоља, брига и обавеза. Прихвата се обавеза и делатности у тзв. “Ратном синоду”. Као познавалац немачког језика, он одлази  команданту немачке војске за град Београд и успева да измоли да се из зграде патријаршије иселе војници који су је узурпирали. Брижно ради на спасавању невино ухапшених и осуђених на стрељање за које је лично гарантовао својом чашћу. Свети архијерејски синод му поверава дужност организације и отварања привремене богословије “Св. Саве” у Нишу. У ратним приликама то није било ни мало лако, требало је обезбедити смештај и храну за предаваче и ђаке и организовати наставу. Богословија отпочиње са радом 23.07.1943. у основној школи “Коле Рашић” у Нишу. Било је 295 богослова а њих 217 су били лично збринути од стране епископа Јована. Испит зрелости одржан је од 07. до 18.09.1943. год. а изасланик САС на испиту био је владика Јован. Рад богословије су убрзо прекинули Бугари који су убрзо заузели школске просторије и богословија је престала са радом. Своју велику хуманост владика је опет испољио у великој несрећи која је задесила град Ниш приређена од тзв. савезника. Прва мета у савезничком бомбардовању 20.10.1943. је био Ниш. Владика је активно учествовао у збрињавању рањених и повређених грађана и сам скрхан тугом служио је опело својим погинулим суграђанима и мученицима 22.10.1943. За време Другог светског рата Немци су избацили владику из куће у Хрељиној улици у којој је он до тада становао па је био принуђен да често мења своја станишта а крај рата је дочекао живећи у кући код свештеника у Јелашници. Од 1943. до 1952. живео је у стану чији је власник била сестра његове снахе на Синђелићевом тргу.

Доласком богоборне и комунистичке власти епископ Јован дели горку судбину своје пастве. Бива вређан, клеветан и омражен од комуниста. Трпи претње, уцене, кажњавања и свакојака омаловажавања. Многи свештеници су физички нападани излостављани и на разне начине понижавани. Монаштво је много страдало,у то време у Суковском манастиру ухапшен је Ава Јустин Поповић. У нишком затвору постојала је нарочита “интелектуална соба” у којој су затварани доктори, свештеници, монаси, професори, учитељи.

Епископ Јован је учествовао као миротворац у решавању сукоба у Руској Цркви 1945. када је први пут посетио Русију. Други пут походи Русију поводом прославе четрдесетогодишњице обнове Руске Патријаршије у Загорску покрај Москве 1958. год. Тада је примио одликовање од Руског патријарха Алексеја Првог – орден великог кнеза Владимира. Трећи пут одлази у Русију 1965. год. као вођа српске делегације на састанку у Одеси.

Јуна 1947. год. владика Јован је учествовао у хиротонији протосинђела Хризостома Војиновића за епископа браничевског у београдској Саборној цркви. У јесен 1956. владика је у Нишу поздравном беседом дочекао архиепископа Грчке Филипоса са којим је посетио Грчко војно гробље у Пироту. Са патријархом Викентијем и владиком Хризостомом у пролеће 1958. путује у Македонију и учествује у важним преговорима и покушајима да се разреше проблеми који су задесили цркву у Македонији. Септембра 1967. покреће нови епархијски часопис “Глас православне епархије нишке”. Такође је покретач и листа “Нишка духовна стража”. Упркос година које га притискају и комунистичког режима који ни мало не гледа блаконаклоно на цркву, владика Јован брижно обилази своју епархију, служи и проповеда, а посебно се стара о школовању свештеничког подмлатка. Године 1971. притиснут старошћу и годинама, владика моли свог блиског земљака и владику Василија Костића да му помогне у обављању епископских дужности. Владика Василије притиче у помоћ и са благословом Синода од 1972. год. постаје заменик епископа Јована.

Два сата након поноћи 05.02.1975. год. стари владика Јован у дубокој старости, заморен после неколико десетина година напорног рада у цркви божијој и у народу прешао је у радост господа свога коме је верно служио 49 година као епископ, 64 године као свештенослужитељ и 92 године као тихи, мудри, стамени и свети човек божији са Старе Планине. Владика је уснуо у топлини дома свога сина Војислава окружен његовом породицом после прележаног грипа. После подне истог дана из његовог стана тело блаженоупокојеног епископа Јована пренесено је у велики нишки саборни храм где је одмах одслужен помен и читано свето јеванђеље. Чувши вест да је епископ Јован преминуо, побожни народ похитао је у храм да се помоли за покој душе свог љубљеног архијереја. У Ниш је хитно стигао и епископ жички Василије, администратор епархије нишке изјавио је саучешће његовој породици и до касно у ноћ заједно са свештеницима читао Свето Јеванђеље над одром новопредстављеног епископа. Сутрадан владика Василије је служио заупокојену литургију са неколико свештеника и ђаконом. У 12 часова из Београда је стигао патријарх Герман са још четири архијереја. Они су у присуству мноштва народа одмах учинили помен. У 14 часова после подне његова светост патријарх Герман одпочео је опело уз саслуживање митрополита црногорско-приморског Данила и преосвећеног епископа славонског Емилијана. Опелу су присуствовали и епископ жички Василије, епископ браничевски Хризостом и епископ шабачко-ваљевски Јован. Неколико десетина свештеника у одејанију, 2 ђакона и неколико десетина монаха и монахиња и мноштва верних из епархије нишке. Опелу и сахрани су присуствовали разни државни и верски званичници. Опроштајну беседу произнео је патријарх Герман а у име свештенства епархије нишке од епископа Јована се опростио дирљивом беседом прота Захарије Ристић. После опхода око храма и помена тело новопрестављеног епископа Јована у 16 часова спуштено је у општу Архијерејску гробницу нишке епархије преминулих епископа, која се налази при уласку у саборни храм са јужне стране.

Вјечнаја и блаженаја памјат приснопамјатнији Владико!!!

Пише, Лука Миленковић, студент теологије