Бојанић: Од првог метка у груди Србина до подигнуте песнице једног Хрвата

Постоје датуми који народе уједињују и датуми који их трајно деле. За српски народ, 7. јул 1941. године остаје један од најболнијих и најспорнијих датума двадесетог века. Не зато што је тог дана започео отпор окупатору, већ зато што је тог дана, у Белој Цркви код Крупња, српска рука убила српску руку.

Тог дана Жикица Јовановић Шпанац убио двојицу српских жандарма, Богдана Лончара и Миленка Браковића – домаћине и службенике који су само радили свој посао и одржавали ред.

Тај трагични догађај деценијама је у социјалистичкој Југославији слављен као „Дан устанка народа Србије“. Од 1945. до 2001. године био је државни празник у Србији.

И данас га поједини обележавају као почетак антифашистичког отпора.

Међутим, за велики број историчара, публициста и представника српске емиграције, овај датум има сасвим другачије значење.

Они у њему виде почетак грађанског сукоба у Србији – трагедије која је поделила народ онда када му је јединство било најпотребније.

Први метак није био упућен окупатору

У Белој Цркви 7. јула 1941. године убијена су двојица српских жандара. Нису били Немци. Нису били усташе. Нису били припадници окупационе војске.

Били су Срби.

Око њихове историјске улоге и одговорности постоје различита тумачења, али остаје чињеница да су прве жртве тог догађаја били људи истог народа.

То је био почетак дубоких унутрашњих подела које ће Србију наредних година скупо коштати.

Револуција испред националног ослобођења

После Априлског слома 1941. године Србија је била окупирана, подељена, разорена и исцрпљена. Народ је настојао да сачува голи живот, породицу и биолошки опстанак.

У таквим околностима, Комунистичка партија Југославије (која је била у илегали) видела је прилику да, поред борбе против окупатора, покрене и револуционарну борбу за преузимање власти и рушење дотадашњег државног поретка… а то им је био и главни циљ, покренути грађански рат.

Историографија и данас расправља о томе у којој мери су револуционарни и ослободилачки циљеви били испреплетени.

Несумњиво је, међутим, да је идеолошки сукоб убрзо постао једно од главних обележја рата у Србији.

Многи Срби (браћа) нашли су се на супротним странама, не зато што су били непријатељи по националности, већ зато што су различито видели пут којим Србија треба да иде.

Цена тих подела била је страховита.

Да ли би историја била другачија?

Тешко је не поставити питање: шта би било да су Срби били јединствени?

Нико не може са сигурношћу одговорити да ли би Јасеновац био ослобођен или би ток историје био другачији.

То остаје у домену историјске претпоставке.

Али једно је извесно – сваки грађански сукоб слаби народ који се већ налази под ударом далеко снажнијег непријатеља.

Док су Срби ратовали једни против других, усташки логори смрти настављали су да односе стотине хиљада живота, пибијено је око милон Срба… који су били без братске заштите.

Од Шпанца до Филиповића

Од Беле Цркве до Ваљева протеже се једна снажна симболичка линија.

У центру Ваљева и данас доминира споменик хрвату Стјепану Филиповићу (Хрватски комуниста), партизанском борцу који је постао један од најпознатијих симбола комунистичког покрета. Подигнуте руке и стегнуте песнице постале су један од најпрепознатљивијих визуелних знакова југословенске револуционарне традиције.

За једне, тај споменик представља симбол антифашистичког отпора.

За друге, он пре свега симболизује победу комунистичке револуције и идеологије која је после рата обликовала политички и друштвени живот Србије.

Управо због тога тај споменик и данас изазива различита тумачења.

Споменике не треба рушити

Нисам за рушење споменика. Историја се не исправља мацолом. Споменици, без обзира на то ком времену припадају, сведоче о једној епохи и начину на који је она разумевала саму себе.

Оно за шта јесам јесте постављање информативних табли и додатних историјских објашњења која ће посетиоцима представити различита тумачења и шири историјски контекст… и ту бити исписана истина… а не она комунистичка.

Само тако ће споменик постати место учења, а не искључиво место идеолошког сећања.

Српска трагедија

Највећа трагедија српског народа у Другом светском рату није била само у томе што је био изложен злочинима окупатора и Независне Државе Хрватске… усташа…

Трагедија је била и у томе што је био дубоко подељен.

Када брат стане на брата, свака победа постаје непотпуна, а сваки пораз још тежи.

Управо зато о овим темама треба говорити мирно, аргументовано и без идеолошких предрасуда.

Не да бисмо поново отварали старе ране, већ да бисмо разумели зашто су настале… и да се више не понове.

Истина као пут помирења

Србији није потребна нова идеологија, већ истина. Истина није опасна, ма колико била болна.

Опасно је када се историја претвара у политички мит, када се прећуткују непријатне чињенице и када се сложени догађаји своде на једноставне пароле.

Само народ који је спреман да се суочи са свим странама сопствене прошлости и чињеницама може мирно да гледа у будућност.

Без истине нема ни правог помирења, ни трајног националног јединства.

ЖИВЕЛА СРБИЈА И НИКАД ВИШЕ ЈУГОСЛАВИЈА!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја