Бојанић: ВОЈА ТАНКОСИЋ – ЧОВЕК КОГА СУ СЕ ПЛАШИЛИ И ЖИВОГ И МРТВОГ, а нема ни споненик

Историја памти многе војсковође. Али само ретки постану легенда још за живота.

Војислав – Воја Танкосић био је један од таквих људи. Његово име није означавало само једног официра српске војске. Оно је означавало одлучност, храброст и непоколебљиву веру да је слобода вреднија од живота.

Рођен је  1880. године у селу Руклада код Уба. После завршене Војне академије врло брзо се истакао као један од најхрабријих младих официра. Уместо мирне официрске службе, изабрао је тежи пут – борбу за ослобођење српског народа у Старој Србији и Македонији.

У време када су Срби јужно од Копаоника били изложени терору османских власти и оружаних бугарских комита, Танкосић је са својим четницима месецима боравио по планинама, штитећи српска села и народ. Није познавао страх. За њега је командант био онај који иде испред својих војника, а не онај који командује из безбедне позадине.

Легенда о шамару Винстону Черчилу

Најпознатија прича везана за Воју Танкосића јесте она о младом енглезу Винстону Черчилу.

Према предању, Черчил је као новинар током Бурског рата објављивао текстове у којима је критиковао Србију и Србе. Неколико година касније, приликом проласка Оријент експресом кроз Београд, свратио је у кафану „Грчка краљица“. Танкосић је, наводно, сазнао да се налази у кафани, ушао, пришао му и ошамарио га уз упозорење да добро пази како говори и пише о Србији.

Ова прича је деценијама присутна у српској публицистици и усменом предању.

Али и легенде говоре нешто о човеку. Народ није случајно управо Танкосића запамтио као онога који не трпи увреду Србије.

Мајски преврат и Црна рука

После Мајског преврата 1903. године Танкосић је постао један од најистакнутијих младих официра нове српске војске.

Године 1911. приступио је тајној организацији „Уједињење или смрт“, познатијој као Црна рука, којом је руководио пуковник Драгутин Димитријевић Апис.

Основни циљ организације био је ослобођење и уједињење српског народа који је живео под туђом влашћу. Данас је улога Црне руке предмет бројних научних расправа, али нема сумње да је представљала један од најзначајнијих политичко-војних покрета у Србији пред Први светски рат.

Танкосић је био један од њених најактивнијих чланова.

Балкански ратови

У Балканским ратовима поново се нашао у првим редовима.

Његове четничке јединице учествовале су у ослобађању Косова и Метохије. Савременици су писали да је Танкосић први јуришао, а последњи напуштао положај.

Војници су му веровали јер никада није наредио оно што сам није био спреман да уради.

Човек кога је Беч сматрао опаснијим од читавог пука

После Сарајевског атентата 1914. године име Воје Танкосића нашло се у чувеном аустроугарском ултиматуму Србији.

То није била случајност.

Аустроугарска обавештајна служба годинама га је сматрала једним од најопаснијих српских официра. Беч је веровао да његов утицај далеко превазилази чин који је носио.

Последња битка

У јесен 1915. године Србија је нападнута са три стране. Танкосић је поново био тамо где је било најтеже. Током борби код Игришта у близини Куршумлије, тешко је рањен артиљеријском гранатом.

Преминуо је у болници у Трстенику 2. новембра 1915. године. Саборци су га сахранили у тајности.

Посмртни остаци пренети су на Ново гробље у Београду 1922.

Када су аустроугарске јединице касније откриле место сахране, ископале су његов гроб како би се увериле да је човек који им је годинама задавао толико проблема заиста мртав… леш су чак и сликали и написали ,,Дошао крај Воји Танкосићу”. Арчибалд Рајс је у свом делу ,,Шта сам видео и преживео у великим данима” записао да су мртвог Воју обесили.

Мало је личности у српској историји чијег се имена непријатељ плашио и после њихове смрти.

После ослобођења његови посмртни остаци пренети су на Ново гробље у Београду.

Како су га видели савременици

Историчар Владимир Ћоровић убраја Танкосића међу најистакнутије четничке војводе и официре свога времена.

Арчибалд Рајс, пишући о српској војсци, истицао је да је њена највећа снага била у официрима који су делили судбину својих војника. Воја Танкосић био је управо такав официр.

Историја памти

• Био је један од најмлађих српских четничких војвода.
• Више пута је рањаван, али се сваки пут враћао на фронт.
• Аустроугарска га је сматрала једним од главних непријатеља Монархије.
• Његово име ушло је у Јулски ултиматум Србији 1914. године.
• После смрти непријатељ је ископао његов гроб како би се уверио да је заиста мртав.

Суштина

Воја Танкосић није био човек који је живео ради славе. Живео је у времену када су се судбине народа решавале на бојном пољу, а своју судбину је добровољно везао за судбину Србије.

Легенда о шамару Винстону Черчилу можда никада неће бити коначно потврђена. Али је зато једна друга истина неспорна – Воја Танкосић био је један од најхрабријих српских официра свога времена, човек кога су поштовали саборци, а кога су се непријатељи плашили толико да су и после његове смрти тражили доказ да више није жив.

И управо зато његово име више од једног века заузима посебно место у српској историји.

Време је да Србија подигне споменик Воји Танкосићу

Постоје народи који своје велике људе не чувају само у књигама. Чувају их у камену, бронзи и сећању. Подижу им споменике како би свака нова генерација знала коме дугује слободу.

Зато се данас с правом може поставити питање: како је могуће да Воја Танкосић, један од најпознатијих српских официра, четничких војвода и јунака Балканских ратова и Првог светског рата, још увек нема споменик достојан свог места у историји?

Човек чије се име нашло у аустроугарском ултиматуму Србији 1914. године. Човек кога је непријатељ сматрао толико опасним да је, после његове погибије, ископао његов гроб како би се уверио да је заиста мртав. Човек који је читав живот посветио борби за слободу српског народа.

Не морамо се сложити са свим његовим поступцима или политичким идејама да бисмо признали његову историјску важност. Велике историјске личности често су сложене и предмет различитих тумачења. Али њихово место у националној историји не може се избрисати.

Споменик Воји Танкосићу не би био подизање култа личности. Био би то споменик једном времену, генерацији српских официра која је изнела Балканске ратове и Први светски рат, људима који су своје животе положили за слободу отаџбине.

Такво обележје било би и прилика да се млађим генерацијама објасни ко је био Воја Танкосић, шта су били четнички одреди почетком XX века, каква је била улога Србије у Балканским ратовима и колику је цену српски народ платио у Великом рату.

Сваки народ који држи до свог историјског памћења негује успомену на своје значајне личности. Србија је већ одала почаст многим војводама, краљевима и државницима.

Зато није неразумно поставити питање да ли је дошло време да се на достојанствен начин обележи и лик Воје Танкосића.

То не би био споменик мржњи према било коме. То би био споменик историји, храбрости и сећању – вредностима које превазилазе једну личност и подсећају да је слобода често плаћена највећом могућом ценом.

Иако Воја Танкосић данас има бисту (не споненик)  у Танкосићеву код Кисача, постављену тек 2021. године (што је свакако за похвалу, али зашто се чекало толико дуго…), спомен-плоче у Трстенику и Руклади и понеку улицу која носи његово име. И Ниш има улицу Воје Танкосића. Остаје питање да ли је то достојно човека чије се име нашло у аустроугарском ултиматуму 1914. године и кога су непријатељи сматрали једним од најопаснијих српских официра. Србија до данас није подигла велики национални споменик Воји Танкосићу, какав имају многи други великани наше историје.

Зашто би Београд, Ниш, Нови Сад и Крагујевац требало да добију споменик Воји Танкосићу?

Споменици нису само камен и бронза – они су неми учитељи народа. Они чувају сећање на личности које су својим животом оставиле дубок траг у историји и преносе њихове вредности будућим поколењима. Управо зато би Београд, Ниш, Нови Сад и Крагујевац, као четири највећа српска града, требало да имају достојанствен споменик Воји Танкосићу, једном од најпознатијих српских официра и јунака с почетка 20. века.

Хиљаде ученика сваке године долазе у ове градове на школске екскурзије. Они обилазе музеје, тврђаве, цркве и знаменита места, али би управо поред споменика могли да чују причу о човеку који је живот посветио слободи свог народа. Таква места постају учионице на отвореном, где историја престаје да буде само лекција из уџбеника и постаје жива прича о храбрости, пожртвовању и љубави према отаџбини.

Воја Танкосић био је симбол одлучности, части и спремности да се лични интерес подреди општем добру. Без обзира на различита историјска тумачења појединих догађаја, неспорно је да је припадао генерацији која је живот положила за слободу Србије. Управо зато заслужује место у јавном простору, како би млади нараштаји могли да се упознају са једном важном страницом српске историје.

Споменик је позив на памћење. Зато споменици треба да буду места окупљања, учења и поштовања, а не подела.

Београд као престоница, Ниш као град ослобођења и раскршће српске историје, Нови Сад као културни центар и Крагујевац као некада престоница модерне Србије, били би природна места да се подигну обележја Воји Танкосићу. На тај начин би свака генерација ученика, студената и посетилаца имала прилику да сазна ко је био овај српски официр и зашто је остао упамћен у националној историји.

Друштво које својој деци преноси примере части, одговорности, храбрости и љубави према отаџбини ствара грађане који више цене слободу, своју културу, историју, обичаје и државу. Управо зато би споменик Воји Танкосићу био много више од уметничког дела – био би трајна лекција из историје, место сећања и симбол захвалности онима који су веровали да је слобода највећа вредност једног народа.

Време је да Воја Танкосић добије велелепни и грандиозни споменик.

Коришћена литература;

*Владимир Ћоровић, Историја Срба.

Андреј Митровић, Србија у Првом светском рату.

*Арчибалд Рајс, Чујте Срби!

Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис (књиге I-II).

*Љубомир Поповић, радови о четничкој акцији у Старој Србији и Македонији.

*Документи о Јулском ултиматуму Аустроугарске Србији (1914).

*Историјска грађа Војног архива Србије о Воји Танкосићу и четничком покрету.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја