Бојанић: ЗАШТО СРБИ НАЈЧЕШЋЕ ГУБЕ СВОЈЕ НАЈОДЛУЧНИЈЕ ЉУДЕ И РОДОЉУБЕ?

Довољно је погледати последњих стотинак година српске историје.

Убиство краља Александра Обреновића и његове породице и ликвидације Драгољуба Михаиловића после Другог светског рата, преко политичких прогона хиљада официра, интелектуалаца и свештеника, па све до нерасветљених убистава деведесетих година – Срби су пречесто били најопаснији једни другима.

Колико је само Срба кољача било у Јасеновцу… некада Срби католичке вероисповести, али су као и многи изабрали свој кољачки усташки пут…

Колико смо само монаха и свештеника побили у грађанском рату… браћа су се убијала због сурових идеологија.

Много је изрода у српском роду, а то је већ за другу тему… и оно што забрињава, никако то да кренемо да лечимо… да нам се не понавља, а понавља се редовно.

То није национална особина. То је последица дубоких подела, борбе за власт и система који је често више страховао од снажних личности него од спољног непријатеља.

Кроз цео век ми смо сами себи били велика опасност… а не непријатељ и џелат… у већини случајева било је индивидуа који су радили за те џелате против свога рода.

Деведесете године донеле су рат, санкције, сиромаштво и стварање паралелних центара моћи. Истраживања показују да су се у том периоду испреплели делови државног апарата, безбедносних служби, паравојних формација и организованог криминала, што је произвело окружење у коме су политички и криминални обрачуни постали свакодневица.

У том времену страдали су бројни људи које је део народа сматрао ратним херојима или патриотама – међу њима Ђорђе Божовић Гишка, Љубиша Савић Маузер, Срђан Кнежевић, војвода Раде Радовић,

Жељко Ражнатовић Аркан… Борка Вучић и други…

За више њихових убистава ни после толико година није правоснажно утврђено ко су налогодавци и због чега су убијени. Због тога би свака категорична тврдња о мотивима њихове ликвидације била историјски неодговорна.

Колико смо само српских генерала и родољуба послали и Хаг и политичара… а слали су их Срби.

Међутим, чињеница је да је Србија, као и српски народ западно од Дрине, изгубила велики број људи који су у рату стекли огроман углед. Након престанка ратних дејстава многи су постали политички, безбедносни или криминални фактор, а управо су такве личности често биле предмет жестоких обрачуна.

Историја нас учи једној болној истини.

Када Срби нису могли бити поражени споља, често су били подељени изнутра… као и данас.

Тако је било у династичким борбама XIX века, у сукобима четника и партизана током Другог светског рата, у идеолошким прогонима после 1945. године, па и током распада Југославије. Поделе су редовно доносиле трагедију већу од победе над било којим спољним непријатељем.

Посебно забрињава што многи злочини никада нису добили судски епилог. Нерасветљена убиства рађају сумње, теорије и неповерење према држави. Друштво које не утврди истину о својим најтежим злочинима осуђено је да живи са сталним поделама.

Зато је право питање:

Да ли смо као народ научили лекцију?

Да ли смо коначно схватили да је свака српска подела била највећа победа наших противника?

Историја не тражи да од сваког страдалог човека правимо свеца, нити да затварамо очи пред евентуалним грешкама појединаца.

Али тражи да истина буде утврђена, да злочини буду расветљени и да држава никада више не дозволи да политички интереси, обавештајне игре или криминални кланови одлучују о животу људи.

Народ који заборави ко је и како губио своје људе, ризикује да исту трагедију поново проживи.

САБОРНОСТ ИЛИ НЕСТАНАК

Ако смо ишта могли да научимо из сопствене историје, онда је то чињеница да Србију најређе побеђују они који долазе споља.

Највеће ране наносили смо сами себи.

Превише смо енергије потрошили на међусобне сукобе, на политичке освете, идеолошке поделе и личне обрачуне као и криминалне.

Док смо се делили на леве и десне, четнике и партизане, комунисте, титоисте, монархисте и републиканце, светосавце, патриоте, грађанисте и издајнике,

Светосавце (родољубе) и југословене, често смо заборављали да смо пре свега један народ, са истим кореном, истом историјом и истом одговорношћу према будућим поколењима.

Нико не тражи да сви мислимо исто… то и није нормално, свака критика је добродошла.

Различита мишљења су природна и неопходна у сваком демократском друштву. Али постоје вредности које морају бити изнад сваке политике и политичке лакрдије – Србија, српски народ, Косово и Метохија као део нашег историјског и духовног наслеђа, Република Српска, очување националног идентитета, српског језика, ћирилице, историје, културе и традиције.

Око тих темељних питања не смемо бити подељени.

Историја не сме да буде оружје којим ћемо једни друге понижавати, већ учитељ који ће нас опомињати. Ако смо у прошлости губили људе због идеологије, политичких интереса или борбе за моћ, онда је наша обавеза да такве грешке више никада не понављамо.

Ниједна власт није вечна, ниједна странка није важнија од народа, а ниједан лични интерес није вреднији од будућности Србије… и Српских интереса, који данас нису у фокусу свима.

Саборност није слабост. Она је снага народа који је свестан да се само сложан може одупрети великим искушењима. Зато нам данас није потребно ново пребројавање Срба, већ ново окупљање.

Потребно нам је више међусобног поштовања, више разговора и више свести да смо, упркос свим разликама, упућени једни на друге.

Јер народ који непрестано руши своје људе, своје ауторитете и људе са делима, своје институције, руши и самог себе.

А народ који научи да чува своје достојанство, своје најбоље људе и своје националне интересе, оставља будућим генерацијама нешто много вредније од било које политичке победе – оставља им државу која зна ко је, шта је и куда иде… и које су јој границе… и путеви којима треба да стреми.

Зато нам је данас потребно мање међусобних оптужби, а више саборности. Мање подела, а више заједништва. Мање мржње, а више љубави према свом народу и оно најбитније ЗАЈЕДНИШТВО, САБОРНОСТ И ЗАВЕТ ПРЕДАКА. Јер само народ који је сложан може бити слободан.

А сада нам је потребан и јасан став према Косову и Метохији, као неотуђиви део Србије, али окупиран… и снажно држање за резолуцију 1244 и Устав Србије и прекид са поштовањем погубног по Србе Бриселског споразума… и наравно наставак преговора и тражење решења, које свакако неће бити лако.

Суштина из наслова колумне што нам се то дешава  је због огромног утицаја страних фактора, унутрашњих идеолошких подела и великог броја одрода од Српства и верских подела… а данас и јаког утицаја дела НВО које финансира запад… што је то тако, то је већ за другу колумну.

Живела Србија!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја