Бојанић: СРПСКИ НАРОД ЈЕ ИСПРАТИО ТВОЈ ПОЈАС, МАЈКО НАША

Постоје догађаји који превазилазе дневну политику, пролазне поделе и све оно што нас свакодневно раздваја. Постоје тренуци када један народ покаже своје право лице, своју душу и своје дубоко духовно памћење.

Такви дани виђени су ових недеља у Београду, пред Храмом Светог Саве.

Стотине хиљада људи долазиле су из свих крајева Србије, Републике Српске, Црне Горе и расејања како би се поклонили Часном појасу Пресвете Богородице – једној од највећих светиња православног света, која се вековима чува у манастиру Ватопед на Светој Гори.

Скоро милион људи се поклонило Појасу мајке Божије.

Према црквеном предању, Пресвета Богородица је сама исплела појас од камиље длаке, а након њеног Успења ова драгоцена светиња остала је сачувана у животу Цркве и поштована кроз векове.

Али овога пута није само светиња сведочила о вери народа.

Народ је сведочио о себи.

У времену када смо навикли на свађе, нервозу, нетрпељивост и поделе, Србија је гледала нешто што се ретко виђа. Редови дуги километрима. Чекање по осам… десет сати. И све то без гурања, без сукоба, без беса. Стари и млади. Родитељи са децом. Болесни, здрави, сиромашни и богати. Сви у једном реду, са истом надом и истом молитвом.

Многи су се питали шта је то што људе тера да толико дуго чекају.

Одговор није у самом појасу.
Одговор је у вери.

Они кроз светиње исказују поштовање према Богу и онима који су Му служили. Часни појас није магични предмет нити талисман. Он је сведочанство живог присуства Пресвете Богородице у животу Цркве и знак духовне повезаности са Мајком Божјом, којој се православни вековима моле као заштитници рода људског.

Посебно је дирљиво било гледати жене које су сатима чекале да се поклоне овој светињи. Наиме, сам Часни појас чува се на Светој Гори, а женама није дозвољен улазак на Атос.

Зашто?

То није израз мање вредности жена, како се понекад погрешно представља. Света Гора већ више од хиљаду година има посебан монашки поредак познат као „аватон“. Према том древном правилу, женама није дозвољен приступ полуострву како би монаси могли да живе у потпуном монашком подвигу и без искушења световног живота. Истовремено, Светогорци сматрају да је једина жена којој припада Света Гора сама Пресвета Богородица, коју називају Игуманијом и Заштитницом Атоса.

Зато је долазак Часног појаса у Србију имао и посебан значај. Многе православне жене добиле су прилику да се поклоне светињи коју иначе никада не би могле да виде на месту где се она чува.

Али можда највеће чудо нису били ни редови, ни бројке, ни сама величина догађаја.

Највеће чудо била је саборност.

У времену када нас убеђују да смо изгубили веру, идентитет и осећај заједништва, пред Храмом Светог Саве показало се да дубоко у срцу народа још увек живи нешто што нису успели да угасе.

Душа.

Зато су многи плакали данас када је Часни појас испраћан назад ка Светој Гори.

Људи су у сузама испратили светињу. Деца су махала и посипала пут латицама ружа. Као да је време на тренутак стало. Као да су се векови сусрели пред нашим очима.

И можда ће неко рећи да је то само појас.

За верујући народ то није „само појас“.

То је успомена на Мајку Божју.

То је нит која нас повезује са нашим прецима.

То је подсетник да је духовна Србија још увек жива.

Народ Српски је испратио данас твој појас, Мајко наша, али благослов Пресвете Богородице остао је са нама.

Хвала ти, Господе, на свему.

Јер, после свега што смо као народ преживели, једно је сигурно:
Још нам нису узели душу.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја