Бојанић: ДРАГОШ КАЛАЈИЋ И ОПОМЕНА КОЈУ СРБИ НЕ СМЕЈУ ДА ЗАБОРАВЕ

Један од њих био је Драгош Калајић.

У свом познатом интервјуу из 1998. године, Драгош Калајић изнео је став да разарање Југославије није посматрао као изолован регионални сукоб, већ као део шире геополитичке стратегије Сједињених Америчких Држава усмерене ка ширењу утицаја на исток Европе и слабљењу Русије. По његовом мишљењу, распад југословенске државе представљао је модел за прекрајање политичке карте простора који је сматран препреком интересима великих сила.

Калајић је такође тврдио да су процеси на Балкану – укључујући јачање албанског фактора и промене односа снага у региону – били део много ширег геополитичког плана чији је циљ био да се спречи ближа сарадња православних и других континенталних народа Европе. У својим тумачењима повезивао је те процесе са ширим глобалним сукобом цивилизацијских, политичких и духовних интереса, а поједине своје ставове доводио је у везу и са идејама које је приписивао Алберту Пајку. Те последње тврдње, међутим, нису потврђене историјским изворима и остале су и данас део спорења.

Без обзира на то да ли се неко слагао са његовим закључцима или не, Калајић је настојао да српску трагедију деведесетих година сагледа у оквиру много ширих светских геополитичких процеса, а не само као последицу унутрашњих сукоба на простору бивше Југославије.

Зато се његов интервју (погледајте видео у наставку) из 1998. године данас се поново чита, јер је поставио питања која ни после скоро три деценије нису изгубила значај.

Да ли је разбијање Југославије било само локални сукоб или део много ширег геополитичког преуређења света? Да ли су Срби били само једна станица у процесу ширења западног утицаја ка истоку? Да ли је Балкан био циљ или средство?

Историја после 1999. године дала је барем део одговора.

После бомбардовања Србије уследило је ширење НАТО-а на исток, брзинско скоро без кластера, постављање нових војних база, промена политичке карте Европе, а данас сведочимо највећем сукобу Запада и Руске Федерације од краја Хладног рата.

Чак и они који се не слажу са Калајићевим закључцима тешко могу да порекну да је свет ушао у дуготрајно геополитичко надметање чије се последице и данас осећају.

Међутим, највећа грешка била би ако бисмо Калајића свели само на геополитику.

Његова суштинска порука није била да Срби треба да мрзе било који народ, то никако. Она је била много дубља – да народ који изгуби свој идентитет, своје памћење и своје врлине, више није потребно освајати.

Он ће сам прихватити туђу истину као своју.

Зато је изговорио реченицу која је постала једна од најпознатијих у савременој српској мисли: „Србин се не постаје рођењем него на испиту врлина.“

То није позив на националну искључивост. То је позив на личну одговорност.

Каква је корист од српског презимена ако човек презире своје претке? Каква је корист од славе ако се стиди своје Цркве? Каква је корист од заставе ако нема части, знања, чојства и поштења?

Народ не нестаје онда када изгуби рат.

Народ нестаје онда када изгуби свест о томе ко је… а ми смо близу тога.

И ту Калајићева мисао постаје актуелнија него икада.

Данас се идентитет не руши само оружјем. Он се разара заборавом, релативизацијом историје, исмевањем традиције, брисањем културног наслеђа и васпитавањем младих да је све што је национално – застарело… а није тако, то нас је историја научила… а они који је не знају иду по мишљење, подршку и савет у Стразбур, Брисел и Лондон… наравно, треба сарађивати са њима, али гледати само Српске националне и економске интересе.

Зато није случајно што се све чешће воде битке око уџбеника, језика, писма, историјских личности и националних симбола. Онај ко обликује памћење једног народа, обликује и његову будућност.

Срби су то искусили много пута.

Од покушаја брисања српског имена у појединим крајевима Балкана, преко присвајања културног и духовног наслеђа, до настојања да се највећа страдања српског народа умање, релативизују или потисну у заборав.

Зато култура сећања није питање прошлости.

Али, без обзира на различита мишљења о његовим идејама, остаје чињеница да је Калајић непрестано позивао Србе да престану да живе од туђих оцена и почну да граде сопствено самопоуздање.

Ниједан народ не може бити слободан ако непрестано чека да му други одреде шта сме да памти, кога сме да поштује и како сме да тумачи своју прошлост.

Зато је можда најважнија Калајићева порука управо она коју данас најређе чујемо.

Није питање шта ће свет мислити о Србима.

Питање је – шта ће Срби мислити о себи… ту је сва суштина.

Јер народ који остане веран истини, својој култури, својој Цркви, свом писму и својим прецима, историји, може изгубити многе битке, али неће изгубити себе.

А народ који изгуби себе, изгубио је све.

Шта нам је, дакле, чинити?

Пре свега, Србија мора да остане своја.

Историја нас је научила да сваки пут када смо слепо веровали великим силама (и западу и истоку), плаћали смо високу цену. И Исток и Запад увек ће пре свега водити рачуна о сопственим интересима, као што и води, то и видимо данас.

Зато и Србија мора да води рачуна о својим.

У времену великих светских потреса највећа мудрост није бити туђи савезник по сваку цену, већ бити поуздан чувар сопствене државе, народа и националних интереса.

Балансирана и промишљена спољна политика, која не прекида пријатељства ни са Истоком ни са Западом, већ полази од интереса Србије, показала се као најразумнији пут за Србију на раскршћу цивилизација.

Али, још важније од спољне политике јесте оно што радимо унутар сопствене куће.

Морамо да улажемо у породицу, образовање, науку, војску, привреду и демографску обнову. Да чувамо српски језик и ћирилицу, своју културу, Цркву, историју и културу сећања. Народ који заборави своје корене лако постаје дрво без земље – прво се осуши, а потом падне.

Србима је данас потребно више слоге, а мање подела. Више знања, а мање дневнополитичких свађа и лакрдија. Више рада, а мање међусобних оптужби. Национално јединство не значи да сви мислимо исто, већ да око најважнијих државних и националних питања знамо где су наше црвене линије.

Коначно, највећа победа једног народа није у томе да победи друге, већ да сачува себе.

Ако будемо чували своју државу, своју веру, своју културу, своје породице и своје достојанство, имаћемо будућност без обзира на то како се буду мењали светски односи. Велике силе ће долазити и одлазити, савези ће се стварати и распадати, али народ који остане веран својим коренима и својим врлинама имаће снаге да опстане.

У томе је, можда, и највећа поука Калајићеве мисли – да Србија не сме бити ни Исток ни Запад по диктату других, већ своја, слободна и усправна држава, која сарађује са свима, али никада не одустаје од себе… своје историје, вере и традиције.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја