Бојанић: Заборављена мајка 2.200 српске деце: Зашто Србија мора да памти Даринку Грујић

Једна од њих била је Даринка Грујић Радовић, жена коју су хиљаде српске деце звале једноставно – Мама Грујић.

Њен живот није био испуњен политичким функцијама, војним чиновима или богатством. Њена биографија исписана је сузама деце коју је узимала у наручје онда када су изгубила све – родитеље, дом, детињство и наду.

Док су се на Церу, Колубари и Кајмакчалану ломиле судбине српске државе, водила се још једна, тиша битка. Битка за живот српског детета.

Велики рат и трагедија без преседана

Први светски рат није Србији однео само трећину становништва. Оставио је иза себе десетине хиљада деце без родитеља.

После аустроугарских злочина у Мачви, Подрињу, Јадру и Поцерини, а потом бугарске окупације на југу Србије, читаве породице нестале су за неколико дана.

Српски војници по селима су налазили децу поред убијених родитеља, на друмовима, у рушевинама кућа и по збеговима.

Тако је преживео и најмлађи каплар на свету Момчило Гаврић коме су Аустроугари на кућном прагу побили целу поридицу и кућу спалили… а он све то гледао.

Држава која је сама водила борбу за голи опстанак није имала снаге да збрине толики број ратне сирочади.

У том тренутку појавила се жена која је променила судбину хиљада малишана.

Ко је била Даринка Грујић?

Даринка Грујић Радовић рођена је 1878. године у Крагујевцу. Завршила је Вишу девојачку школу у Београду и извесно време била дворска дама краљице Наталије. Пред сам рат одлази у Сједињене Америчке Државе, где се укључује у хуманитарни рад и постаје једна од најистакнутијих представница удружења „Српска жена“.

Уместо да из сигурности Америке посматра страдање свог народа, она доноси одлуку која ће јој обележити читав живот – враћа се у Србију.

Човек који је поверовао Даринки

У Америци Даринка упознаје великог америчког добротвора Џона Фротингема.

Његово богатство могло је остати само број на банковном рачуну.

Али захваљујући Даринкиним сведочанствима о страдању Србије, оно постаје спас за читав један народ.

Фротингем најпре донира огромна средства за Србију, затим финансира читаву болницу са лекарима и опремом, а касније преузима и финансирање Српско-америчког дечјег дома.

Њих двоје постају један од највећих хуманитарних тандемa које је Србија икада имала.

Мама Грујић

Када су прва деца стигла у дом, није било довољно само нахранити их… требало је лечити њихове ране, обрисати сузе, вратити им осмех. Даринка није била само управник дома, била је мајка… тако су је и прозвали. Мама Грујић.

Није правила разлику међу децом, сваки малишан био је њено дете.

Дом који је путовао са Србијом

Како се српска војска повлачила, тако се селио и дом за сирочад.

Од Младеновца, преко Ниша, Скопља, Битоља, Ђевђелије и Солуна, па све до Атине, Тулона и Нице.

Свако ново место значило је нову неизвесност. Недостатак хране. Болести. Епидемије. Опасност од бомбардовања. Али Даринка није напуштала своју децу.

У Француској је Српско-амерички дечји дом добио услове да се деца поново осете сигурно. Добијали су храну, одећу, лекарску негу, школовање и васпитање. Нису добијали само кров над главом – добијали су нову шансу за живот.

Више од хлеба

Даринка је знала да глад престаје када се човек нахрани. Али сироче остаје сироче ако нема будућност.

Зато је инсистирала да сва деца похађају школу, да уче занате, да наставе школовање.

Поједини питомци наставили су образовање у иностранству, а многи су касније постали лекари, инжењери, професори, официри и угледни грађани. Дом није производио сиротињу – стварао је људе.

Спасено више од две хиљаде живота

Кроз Српско-амерички дечји дом прошло више од 2.200 српске деце. То није само статистика. То су хиљаде породица које су касније настале. Хиљаде потомака који данас постоје захваљујући једној жени која је одлучила да не окрене главу.

После рата

По завршетку Великог рата дом наставља рад у Србији, а касније је смештен у Сремској Каменици. Даринка и Џон Фротингем остају посвећени бризи о деци све док и последњи питомци нису били оспособљени за самосталан живот.

Даринка наставља свој хуманитарни рад и у Београду, укључујући рад у Дому „Чарлс Дикенс“ и Београдском женском друштву.

Заборав који боли

И ту долазимо до најтужнијег дела ове приче. Колико Срба данас зна ко је била Даринка Грујић? Колико школа носи њено име? Колико споменика има? Колико је документарних филмова снимљено? Колико ученика учи о жени која је спасила више од две хиљаде српске деце? Одговор је поражавајући.

Премало.

Народ који заборавља своје добротворе полако заборавља и сопствене вредности.

Време је за дуг захвалности

Србија не сме да памти само војсковође. Мора да памти и оне који су спасавали живот онда када су топови утихнули. Даринка Грујић није носила сабљу. Није командовала армијама. Није освајала територије.

Она је освајала срца деце. И зато је њена победа можда већа од многих војних победа.

Док год памтимо Маму Грујић, памтићемо да је човекољубље највећа победа једног народа.

Коришћена литература и извори:

*Томислав Р. Симоновић, Џон Фротингем – амерички добротвор Србије.

*Нада Петровић, радови о америчким хуманитарним мисијама у Великом рату.

*Архив Војводине – грађа о америчким пријатељима српског народа.

*Историјски радови о Српско-америчком дечјем дому.

*Документа Архива Србије и публикације о Даринки Грујић Радовић.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја