Некатегоризовано

КАМЕ У ГЛИНСКОЈ ЦРКВИ

Хилмија Берберовић испричао иследнику на који је начин убијено око 120.000 Срба.

Србин Антоније Шавања из Зрењанина, Требињац по рођењу, послао нам записник направљен у Управи града Београда, у полицији 1941. године. Српске власти саслушале су муслимана Хилмију Берберовића који је учествовао у покољу Срба у Глини. Копију заисника дао је Шавањи његов кум из Требиња Миленко Бабић, који је 1941. радио у Управи града у Београду.

У току последњег рата у Хрватској, Шавања је понудио копију записника Милану Булајићу, али му је нека службеница рекла да за овај документ нису заинтересовани.

Ево шта у њему пише:

ЗАПИСНИК

Ово саслушање Берберовић Хилмије, канцеларијског поднадзорника из Београда, Коларчева ул. бр 1. рођеног 15-ог априла 1915. год. у Бос. Новом. од оца Хасана и мајке Халиме рођене Хајтурић, нежењен, неосуђиван, вере мухамеданске, поданик Хрватске државе, који је на постављена питања изјавио:

Још 1936. године дошао сам у Београд где сам стално живео све до овога рата. У прво време бавио сам се продајом разних артикала по улицама а доцније сам добио намештење као канцеларијски подворник код Централног транспортног друштва у Београду,Коларчева ул. бр. 1.

На дан бомбардовања био сам у Београду, па сам истога дана отишао у моју команду по ратном распореду у Сисак. Тамо сам се јавио командиру п. пука допунског. Пук је добио наређење да иде у Слав. Пожегу, а одатле смо кренули на положај у једно село крај Пожеге. He сећам се тачно датума, мислим да је то било 17. или 18. априла, када је командир чете позвао све војнике и рекао им да је рат престао и да свако иде својој кући. Са неким својим друговима кренуо сам пешке до моје куће у Бос. Нови. Кући сам стигао око 24. априла.

Код куће сам остао свега 8 дана а тада сам добио позив од војне команде у Петрињи. По јављању одмах сам униформисан и ту сам остао у касарни један месец дана, где сам вршио војне вежбе по новим правилима.

Почетком месеца јуна моја сатнија добила је наређење да иде у Глину, те да у селу глинском успостави мир и ред и да покупи сво оружје и муницију од народа. Пред долазак целе сатније скупио је командир Јосип Добрић, сатник, рођен у Сплиту, по занимању је био учитељ, и наредио нам да имамо извршити претресе код свих кућа и просторијама по селима куд будемо ишли. Без обзира да ли је то кућа православних или католика. Исто нам је наредио да можемо убити свакога ко нам се буде успротивио.

По доласку у Глину прво смо извршили претрес града па смо затим ишли по околним селима. Ово је претресање трајало око 15 дана. Када је са претресом било завршено дошле су усташе из Загреба и из Петриње и тада смо добили наређење да по селима покупимо све православне мушкарце од 20-45 година старости. Приликом овога скупљања у селу Чемерници један се је православац противио и пуцао на нас. Том приликом ранио је из пушке једног мог друга, те сам ја тада употребио оружје и убио га. He сећам се како се убијени звао.

У прво време, вршили смо хапшење мушкараца. Исте смо купили по селима и доводили у Глину и тамо смо их ставили у Судски затвор. Они су у затвору остајали неколико дана док се затвор не напуни и тада су убијани. Убијање је вршено на више начина.

Неке смо затварали у православну цркву у Глини, у цркви j’e могло стати око 1000 људи. Тада је командир сатније одређивао 15 људи који има да изврше клање. Пре него што пођу на овај nocao њима је давано алкохолно пиће и то некоме рума а некоме љута ракија, па када се напију онда су их са ножевима слали унутра.

За време клања пред црквом је била постављена стража, а ово је потребно стога што су се неки православци пењали уз звонару, па су затим скакали са звонаре у порту. Све ове поубијали су стражари у порти. Ја сам био одређен у три маха да извршим клање у цркви. Сваком приликом су ушли и неки официри. Добрић Јосип и Дветковић Михајло, а поред њих било је и усташких официра.

По уласку у цркву официри су стајали код врата и проматрали наш рад, а ми смо вршили клање. Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали ножем где право у срце, а неке клали преко врата, а неке ударали где стигнемо.Ако неки Србин не би био од првог удара смртно погођен тога су усташе приклали ножем. За време овога клања није горела светлост у цркви већ су били одређени специјални војници који су у рукама држали батеријске лампе и тиме нам осветљавали простор.

У више махова десило је се да је неки Србин налетио песницама на нас или пак ударио неког у стомак ногом али тај је одмах био искасапљен. За време па је трајало ујутро до 2 часа. За време док је последњи Србин био жив све су ове манифестације трајале. Ово клање у цркви десило се 7-8 пута и ја сам учествовао 3 иута. За време овог клања увек смо сви били умрљани толико крвљу да се униформа није могла очистити, већ смо је замењивали у магазину а доцније прали.

После сваког клања црква је празна. Када се заврши клање долазили су камиони који су носили лешеве. Обично су их бацали у реку Глину, а неке су и закопали.

Неке су православне изводили из затвора и водили на обалу реке Глине где су их стрељали из митраљеза. Ово стрељање обично је било од 300 до 800 лица одједном. Ови су сви постављени поред обале у две врсте па су повезани канапом један за другог и тако стојећи гађани из митраљеза који су били у непосредној близини. Ово стрељање вршили су усташе а ми смо обезбеђивали стрелиште. Лешеве свих лица који су стрељани поред обале бацили су у реку Глину. Неке групе Срба, извођене су из затвора и стрељани су у близини Глине поред шумице па су после закопавани на месту где су стрељани.

Прикупљање Срба вршено је на тај начин, што је у једно одређено село око 70 усташа и око тридесет нас војника ишло a сви смо били под командом усташких официра. Село је увек било опкољено па је унутра улазила одређена група која је сакупљала Србе. Када буде цело село сакупљено онда смо их водили под стражом у Глину, у Судски затвор.

У прво време доводили смо мушкарце а доцније је наређено да се доведу и женска лица стара 15-50 год. Приликом овог довођења видео сам у више махова да су усташе и неки моји другови војници силовали жене и девојке па су их после одводили у Глину. Ту су све стављене у судски затвор, а затим су одређене и неке реквириране куће од којих је био начињен логор, одакле су одводили женске које су хтели па су затим над њима извршили обљубу негде на периферији града па су их онда поново вратили у логор.

Од стране официра ово није било забрањено па и сами официри су ово вршили.

Моја сатнија имала је за задатак да врши прикупљање Срба у Глини и у срезу глинском, али је било наређено да се сви Срби из срезова Топуско, Вргиног Моста и Глине прикупити имају у Глини и ту стрељати. Ја не знам тачно колико је Срба убијено али сам чуо да се прича међу нама друговима да је убијено око 120.000 Срба и то из напред наведених срезова.

Приликом прикупљања Срба већина Срба је избегла у шуму са оружјем и они се и сада налазе у Петровој гори. Једном приликом ишле су усташе да их похватају али су их Срби напали и потукли.

Око 20. августа о.г. дошао је један проглас којим се сви Срби позивају да се врате својим кућама и своме послу и тада смо добили наређење да никога не смемо дирати ни нападати. Ко ово буде учинио биће стављен пред преки војни суд.

Ја сам остао у Глини до 3. септембра a тада сам отпуштен јер су позвати други војници на вежбу.

Из Глине сам допутовао у Београд у намери да се упослим на свом старом месту, али сам ухапшен од стране полиције.

По предњем немам више ништа да кажем а записник ми је прочитан и у њему су све моје речи тачно забележене.

Писмен сам, Берберовић Хилмија ср.

Извор: ЈАВНОСТ – САСЛУШАЊЕ УЧЕСНИКА У УБИЈАЊУ СРБА У ГЛИНИ ; Аутор: Радош Љушић , 29. МАРТ 1997.

Преузето ЈАДОВНО

Back to top button
Close
Close