Бојанић: ВАШЕ ПРАВО ДА НЕ ЗНАТЕ НИШТА

Ипак, управо у том мору информација, српски народ често остаје без најважнијег права на истину о сопственом страдању… увек без прецизне суштине.

Зато је питање културе сећања једно од најважнијих националних питања српског народа.

Последњих деценија сведоци смо да су многе теме из српске историје или потпуно занемарене или представљене искључиво из угла који одговара политичким и идеолошким интересима великих сила и центара моћи.

О страдању Срба говори се мало, стидљиво и често са дозом аутоцензуре, као да је српским жртвама унапред одређено да остану без гласа и без достојног места у колективном памћењу света.

У том контексту треба посматрати и сведочења редитеља Милорад Бајић, који је годинама говорио о забрани приказивања својих документарних филмова на Радио-телевизији Србије. Његови филмови бавили су се темама страдања Срба у НДХ, на Косову и Метохији, у ратовима деведесетих, као и сведочанствима преживелих и историјским документима који су деценијама били потискивани из јавности.

Без обзира на различита тумачења и политичке контроверзе које прате поједине теме из новије историје, једно питање остаје суштинско: има ли српски народ право да говори о својим жртвама?

Ако други народи имају право на културу сећања, музеје страдања, националне меморијалне центре, резолуције, уџбеници из историје са темом о Српском страдалаштву и филмове о својим трагедијама, онда то право морају имати и Срби.

Посебно место у српском страдалничком памћењу заузима комплекс логора Јадовно и систем логора НДХ, који су били места масовног уништавања српског народа, Јевреја и других жртава усташког режима. Историчари и истраживачи деценијама су прикупљали сведочанства, документа и имена пострадалих.

Међу њима значајан допринос дао је и Ђуро Затезало, који је систематски бележио податке о жртвама Јадовна.

Те теме нису само историјска питања. То су питања морала, савести и односа према прецима.

Истина није мржња.

Подсећање на жртве није национализам.

Поштовање сопствених предака није „ретроградност“, већ основно цивилизацијско право сваког народа.

Деценијама је у српском друштву стварана атмосфера у којој је било пожељно говорити о туђим страдањима, док се о српским жртвама често ћутало како се не би „реметили односи у региону“.

Таква политика оставила је дубоке последице. Многе генерације младих Срба завршиле су школе, а да готово ништа нису научиле о Јссеновцу, дечијим логорима за српску децу, Јадовну, Пребиловцима, Глини, Старом Броду, масовним страдањима у НДХ или прогону Срба са вековних огњишта.

Истовремено, српски народ је често у светским медијима представљан искључиво као колективни кривац за све ратове деведесетих, без озбиљног простора за сложеније и објективније сагледавање историјског контекста. У таквом амбијенту, многи Срби осетили су да им је одузето чак и право на сопствено виђење историје.

Зато је важно да постоје аутори, историчари, публицисти и документаристи који ће истраживати теме које су годинама биле скрајнуте. Али је исто тако важно да све историјске теме буду обрађиване одговорно, на основу проверених извора, архивске грађе и научне методологије, јер само истина може бити трајан темељ националног достојанства.

Српском народу није потребна пропаганда.

Потребна му је истина.

Не истина која ће служити дневној политици, већ истина која ће помоћи да разумемо сопствену прошлост, сачувамо национално памћење и васпитамо генерације које ће знати ко су, шта су и зашто је важно чувати своје духовне и историјске корене.

За будућност без мржње, али и без заборава.

Тихи прегаоци који бране српско историјско памћење од заборава

Суштина је да Српску историјску свест данас више чувају појединци него систем.

Али, чињеница је да је по питању културе сећања данас много боље него што је то било пре више од деценије… а то траје од 1878.год па се темељи у 1918. год па кључно затирање српства 1945. год… и траје до данас… и никако да се тог баласта ослободимо…

Велики допринос очувању српске историјске свести данас дају појединци, истраживачи, публицисти, документаристи, родољубива удружења и малобројни сајтови који се баве српском историјом, културом и страдањем нашег народа.

Иако у великој већини без зсраде и апанажа, институционалне подршке, без финансијских средстава и без медијског простора који заслужују, ти прегаоци годинама стрпљиво сакупљају сведочанства, архивску грађу, фотографије, старе текстове и заборављене приче, како би истина дошла до народа.

Многи од њих тај посао обављају из осећаја моралне и националне дужности, жртвујући сопствено време, породични мир и лична средства.

Док велики медијски системи често ћуте о важним темама српске прошлости, управо ти људи носе тежак терет очувања историјског памћења. Ипак, то не би смело да остане само на појединцима.

Култура сећања не сме зависити искључиво од ентузијазма неколицине људи и родољуба. То би морао бити системски, национални и културни задатак читавог друштва – државних институција, образовног система, медија, научних установа и културних центара. Народ који не улаже у сопствено памћење, временом постаје духовно обезличен и лак плен туђих тумачења историје.

Зато су људи који данас чувају српско историјско наслеђе истински тихи борци националне свести.

Њихов рад често није довољно видљив, нити довољно цењен у јавности, иако свакодневно раде посао који би у озбиљним државама био део националне стратегије културе и образовања.

Управо захваљујући таквим прегаоцима, многе историјске истине нису потпуно пале у заборав.

Сајтове и портале не бих набрајао, да не пропустим неки.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја