ЂЕРДАПСКА АТЛАНТИДА: Острво под Дунавом о којем су сањали принчеви

Ада Кале налазила се на само 60 километара северно од места где се срећу границе Србије, Румуније и Бугарске. Острво је било дугачко 1750 м, широко једва 500 м, а окруживале су га масивне стене, које је обликовао Дунав и које су биле прозване “Гвозденим вратима”. Клима је била неочекивано блага, наводно су управо ту Аргонаути открили маслине.

Стари Римљани су први на овом острву поставили утврђење, а Ада Кале (није се увек тако звала) остала је стратешки важна, јер је контрола над острвом омогућавала контролу пловидбе доњим током Дунава.

Најдужу борбу за контролу острва водиле су Турска и Аустрија – више од 500 година наизменично су је освајали и прекрајали у духу оријентаног начина живота, односно актуелних евопских трендова, остављајући своје приче, културу и веровања.

Из богате историје Аде Кале посебно место има догађај из Првог српског устанка – београдске дахије, због којих је устанак и почео, ту су побегле са својим благом, пратњом и харемом, након чега је Карађорђе послао Миленка Стојковића да их погуби. Деценијама касније Ада Кале добила је и своју легенду као острво о којем сањају принчеви – по њој се Мискин Баби, принцу далеке Бухаре, у сну приказало свето острво. Кренуо је у свет да га пронађе и много времена касније стигао на необично дунавско острво снова, на којем је остао до смрти, живећи као просјак и изводећи чудесна излечења…

Међутим, тек када су, после завршетка Првог светског рата, становници одлучили да се припоје Румунији, почело је златно доба Аде Кале…

У том тренутку острво је било попут заборављеног делића Турске у Европи, али у документарном филму редитеља Исмета Арасана “Приче са Аде Кале”, преживели становници острва касније расејани по Турској, присећају се како су људи долазили са свих страна, неки и као изгнаници, бегунци, авантуристи… И налазили су уточиште на том малом острву на којем су важила другачија правила живота него у остатку света.

Прича се да су сви живели заједно, као једна породица, упркос различитим верама и нацијама. Није било крађе ни свађе, врата се ноћу нису закључавала. Славио се Ђурђевдан, а сваке вечери мештани су се дружили уз домаћу дудову ракију и наргиле. У центру села је било неколико продавница и кафаница, као и посластичарница у којима су се служили ратлуци с лешницима, алва, слаткиши са џемом од смокава и ружа…

Мештани су се највише бавили узгајањем специфичне сорте винове лозе и дувана (на Ади је радила и фабрика цигара које су се о квалитету мериле с кубанским), риболовом и пчеларством, али и трговином и кријумчарењем. С уским, калдрмисаним улицама и оријенталним специјалитетима Ада Кале постала је занимљива туристима као “Оријент у срцу Европе”.

А како то обично бива на овим просторима, време благостања није могло дуго да траје. После Другог светског рата, Румунија је постала комунистичка земља и ограничила приступ острву, а Аду Кале је погодило сиромаштво. Кад је 1964. Југославија започела пројекат изградње огромне хидроелектране, то је означило дефинитиван почетак краја.

Постојао је план да се становништво, тврђава и насеље само преселе на острво шимијан, а румунски документарни филм “Последње пролеће на Ади Кале” из 1968. године показује како су, камен по камен, делови тврђаве обележавани и вађени да би били пренети. Пресељено је и гробље. Ипак, становници нису прихватили ново острво – највише их је отишло у Турску, а неколико породица је изабрало Југославију и Румунију. Острво је потопљено.

Извор: nova.rs

Преузето СРБИН.ИНФО