Срби Босне и Херцеговине

„Шуцкори“ (Schutzkorps) – Људске звери које никада није стигла рука правде

Окружни требињски парох Владимир Ј. Поповић допунио епохално дело Владимира Ћоровића о масовном убијању, прогону и вешању Срба у Босни и Херцеговини у Великом рату

Пише: Предраг Савић – адвокат, писац и члан правног савјета ИН4С

„Поштовани читаоче, буди стрпљив и прочитај ово неколико примјера, које ти овдје износим, да их копрена заборава не би прекрила, јер сам се и потрудио да их овим начином отмем забораву, да предам теби и потомству као читанку из које ћете као у огледалу запазити све оне фазе кроз које је душа српског рода у овоме крају прошла од почетка рата па до Ослобођења“, истиче прота Владимир Ј. Поповић у својој студији чији велики део посвећује и Шуцкорским злочина.

Протојереј Владимир Ј. Поповић

У исто време организована је и посебна војска за потпуни грађански рат у земљи. То су били такозвани „шуцкори“, (Schutzkorps), „заштитне чете“, регрутоване обично из најгорег олоша муслиманског и католичког пролетаријата, створене да тобоже држе ред у залећу војске и да паралишу евентуално деловање српских комитаџијских чета, а спремане у ствари тако, да служе као оруђе једне потпуне страховладе према Србима и да постану најстраховитији насилници у обезглављеним и њима на чување преданим местима дуж читаве Босне и Херцеговине.

„Против српске раје по вароши и селима киптио је бијес шуцкора, који бијеху као владини плаћеници регрутовани из најгорег уличног олоша“ истиче прота Поповић и описује:

„Бијес шуцкора је немогуће описати и овдије забиљежити јер се он није излијевао само на неколико српских домова и у једном облику, него на све у разним облицима. У главном састајао се у оптуживању Срба у уцјењивању, присвајању српске имовине, растрејевању српске раје са њеног огњишта, премлаћивању код год им је од Срба у шаке запао, присијавању Српских девојака да им обрађују њихова поља, те у паљењу српских домова и читавих села.“

Прота Поповић наглашава да су команданти шуцкорских одреда пред својом многобројном војском иступали са паролом „Неста крста од три прста“.

Прота описује прво страдање Душана И. Поповића из села Месари, који је на базару продао једном шуцкару три брава. Шуцкор из села Засада је по погодби отерао стоку и обећао да ће Душану исплатити уговорену цену када стигну у купчев дућан. Када је несрећни младић у дућану затражио да му се исплати купопродајна цена Шуцкор је почео крвнички да га бије, тврдећи да му је већ платио на пазару. Потом је позвао и своје сељане вичући: „Удрите браћо, ову влашку свињу јер усред мог дућана псује цара нашег“. Несрећни Душан је успео некако да побегне, али је од последица пребијања убрзо преминуо.

Још један крвник Шуцкора из села Засада, осумњичио је свог комшију Стева Миљковића и Јову Дучића, из Рупљела, да су певали српске песме са циљем да подигну дух својих православних суграђана. Миљковић је на најсуровији начин претучен. Умро је од Шуцкорсих барина у Бихаћу. И Јово Дучић је пребијен, али је преживео и регрутован је у војску.

Прота Поповић наводи и друге примере шуцкорских недела у селима Расовцу, Буговина и Главска.

Шуцкор Абаз Биједић из Бихова са четири друга препливао је реку Требешњицу изнад места Моска и кроз лагуне стигао до манастира Косијерево. Испод манастира је поставио огромне количине експлозива и разорио ову светињу. За ово недело и светогрђе одликован је од Аустрије сребрном ратном медаљом првог реда. Још приде награђен је и са четири дуката у злату. Одликовани су и његови другови.

Девојку Милу Кокић из Грбеша сустигла је Шуцкорска патрола на брду Кличање. Напали су је и псовали су јој краља Петра. Ошто им је она узвратила „О јадне балије , нећете знат куда ћете сјевати кад вам он дође“ Због тих речи девојка је бачена у тамницу.

Шуцкор поштар у возу на линији Требиње – Хум оптужио је мајку српског првака др Саве Лјубибратића , да је грдила и псовала аустријску владу. Без икавке провере старица је утамничена и одведена у требињски затвор, где је према речима проте Поповића „ очекивала када ће је стићи иста судбина као и Аницу Вукаловић“. Аница је обешена, о чему смо већ псиали.

Готово да нема злочина над Србима у требињском крају и уопште Босни и Херцеговини, у који нису непсоредно или посредно укључени шуцкори. На кућним праговима 14. августа ( по старом календару) 1914. године у селу Зубаци убијено је 29 мештана. Поубијао их је шуцкор Махмуд Ћериманић, подловац Шесе ловачке чете, родом из Корјенића.

Шуцкор Ахмед Чевро, према записима проте Поповића, 29. новемра 1915. године, током једног суђења у Требињу, признао да је убио 17 сељака Срба, који су хтели побећи у Црну Гору, и претерати своју стоку.

Ко су шуцкори, крволочна формација, која злочине чинила страсти и мржње, и о чијим зверствима је писао и Иво Андрић.

Они су основани као специјални војнички одреди при аустроугарској војсци. Шуцкори су били припадници војне милиције које су окупационе аустроугарске власти основале у аустроугарској , након анексије провинције БиХ 1908. године. Шуцкори као аустроугарски војни одреди најчешће су били састављени од локалног муслиманског становништва, али и Хрвата. Шуцкори су постојали од 1908. до 1918. године када се Аустроугарска коначно распала.

Шуцкор (нем. Schutzkorps) је назив институције Аустроугарске војне милиције у њеној провинцији БиХ у периоду Анексионе кризе 1908. године, до коначног распада Аустроугарске 1918. године. Припадници саме институције Шуцкора су називани шуцкори. Један од разлога због чега је Аустроугарска на својој територији провинције БиХ организовала ове специјалне јединице, је био превентива од могућег српског народног устанка у провинцији.

Постројавање јединице шуцкора, која је Србима у Великом рату нанела много зла

Главни разлог њиховог постојања, описан у складу са аустроугарском званичном политиком „Продора на исток“ (Drang nach Osten), био је очување анектираних територија на које је Аустроугарска продрла након Берлинског конгреса 1878. године. Ово се посебно односило на период Анексионе кризе када је претила опасност да дође до рата са Краљевином Србијом. Сам Шуцкор је организован за заштиту аустроугарске војске, односно за испомоћ тој војсци, која је и поред тога што се налазила на територији Аустроугарске, ипак била окупациона сила на територији на којој јој већински српски народ није био наклоњен.

Према псиању „Википедије, слободне енциклопедије“ шуцкори (њем. Schutzkorps — заштитне чете, заштитни војни одреди нерегуларна милиција) (једнина шуцкор), (рјеђе шушкори), је назив за припадника аустроугарских заштитних војних одреда. У овој слободној електронској енциклопедији још је назначено:

„У српском језику овај германизам се везује за припаднике аустроугарских војних чета, војне милиције, војних одреда, специјалних јединица жандармерије у аустроугарској провинцији Босни и Херцеговини, који су били активни на подручју ове аустроугарске провинције од 1908. до 1918. године, и на подручју Краљевине Србије у периоду 1914—1918. године, односно током Првог свјетског рата. Ови одреди су најчешће били састављени од Муслимана и Хрвата, а били су познати по многобројним ратним злочинима почињеним над Србима. Поред злочина, приписује им се и етничко чишћење српског становништва на подручју аустроугарске провинције БиХ. Етничко чишћење Срба се посебно веже за просторе Херцеговине и Подриња.“

Шуцкори су формирани свуда гдје је то било могуће. Села немачких колониста у Крајини и Посавини основала су своје јединице. Поред шуцкорских покретних одреда постојали су још и шуцвер, мање наоружане групе уз жандармеријске станице. Службено се та, или нека друга мања формација, звала биргервер.

Шуцкорске покретне јединице у источној Босни, према истаживању Бориса Радаковића, објављеном на „“Српској академскок кругу“ су имале следеће задатке:

*Чување реда у мјесту и околини,
*Подршка трупама у борби против банди;
*уколико би православно становништво у источној Босни и *Херцеговини покушало да се повуче пред фронтом у унутрашњост земље, то му се неће дозволити, него га треба вратити на устаничко подручје у источној Босни;
*Приликом каснијег напредовања аустроугарских трупа на Дрину, шуцкори и регуларна војска ће српско становништво затечено на територији гдје су биле српске и црногорске трупе протерати преко границе у Србију и Црну Гору.

Након што су шуцкорским јединицама у источној Босни дате одрешене руке у току ратних операција, по насељима (Пале, Прача, Сребреница, Фоча, Власеница) и селима су вршени покољи српског становништва. Уз шуцкоре, злочине над Србима спроводиле су и регуларне војне јединице под крилатицом: „Тамо куда идемо носимо смрт и затвор“.

Аустроугарска монархија је војној милицији у БиХ, тј. у специјалним одредима ангажовла око 20.000 муслимана и Хрвата. Значајну улогу у формирању шуцкора имали су хрватски франковци, и поједини католички свештеници и бискупи.

Владимир Ћоровић у својој књизи „Црна књига“ доноси свједочанства о ужасним злочима шуцкора и осталих војних група. Тако, крајем августа 1914, запалише жандари и шуцкори (а међу њима бјеше најгори Алија Бектић) потпуно село Подравање, пошто су га претходно опљачкали. У Братунцу је убијен Милан Дурмић „јер се истицао као Србин“. Алија Добрача из Враголова убио је Данила Перовића из Поткома „одсјекавши му претходно нос и извадивши очи“, а надпоручник Маријо Минах на суду је изјавио да је наређивао убиства Срба „из чистог патриотског осећања“.

Све ове злочине подстрекавала је и штампа у Монархији, па су тако многе новине из Загреба и Беча у својим текстовима о Босни хвале шуцкоре! И то је био доказ да су шуцкори институционално формирани као део званичне ратно злочиначке аустријске политике прем Србији, спрском народу и православљу.

У предговору трећег издања (1996) Ћоровићеве „Црне књиге“, проф. др Војислав Максимовић даје своју дефиницију феномена шуцкора:

„Први свјетски рат је на нашим просторима избацио још један риједак злочиначки феномен, а то су шуцкори полувојне а према Србима патолошком мржњом надојене злочиначке скупине, регрутоване, са знањем и циљем власти, претежно из муслиманског и хрватског олоша“.

О шуцкорима и њиховим злочинима писао је и наш нобеловац Иво Андрић уз констатацију:

„Власт је образовала Шуцкор од неваљалих људи“.

Енглески историчар Джон Р. Лампе је злочине над Србима који су чинили шуцкори назвао етничким чишћењем. Др Јозеф Редлих (тада професор јавног права на Универзитету у Бечу) је у свом дневнику 22. новембра 1914. године написао да се у аустроугарској провинцији БиХ „спроводи систематска политика истребљења православних“. На овај цитат чувеног др Редлиха позива се и Митја Великоња, у свом делу из 2003. године под енглеским називом: Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina“, College Station; Texas A&M University Press.

Зашто су шуцкори у БиХ и посебно тебињу никада нису кађњени опсиује Милан Путица, у фељотуну „ С друге стране историје – Дан када су усташе завиле у Црно Требиње“, објављеном на порталу Радио Требиња:

„Када је Српска војска ослободила Требиње, октобра 1918. године, послије 40 година аустроугарске окупације и тираније, али и вишевјековне турске окупације, стекли су се услови да се кривци за злочине над требињским Србима казне. Али, српски народ и власти новостворене Краљевине СХС нису казнили виновнике ових злочина, опраштајући им злочине у име будућег заједничког живота у новоствореној Краљевини СХС.“

Предраг Савић (фото: В. Данилов)

Путица, као локални хроничар, даље бележи:

„У Требиње су дошли комити Јована Влаховића са Ровчанима, Петра Баћовића са Бањанима и Николе Вучуревића са Зубчанима, са једном намјером – да казне шуцкоре за велика злодјела почињена над Србима у Требињу у вријеме Првог свјетског рата. Супроставио им се Петар Јововић са тзв. народним вијећем, и наоружаном народном гардом од мјешавине Срба, Хрвата и муслимана. Тако су они сачували главе требињским шуцкорима, а по својим кућама сачували њихово злато, срму, накит, ћилиме…Злочинци су, преко посредника покушавали и златом да поткупе представнике нове власти, намјеравајући тако да осигурају живот и своју имовину. Било је и таквих случајева. Требињски прото Владимир Ј. Поповић са неким парохијанима одвео је комите у Саборни храм у Требињу и ту их са олтара заклео да ништа нажао не учине ниједном муслиману и Хрвату (бившим шуцкорима) у име будућег заједничког живота у новоствореној држави краљевини СХС.“

Некажњени злочин из времена Првог светског рата, истиче Милан Путица, притајен је остао све до почетка Другог светског рата, када се поновио, али овај пут у пуно већим размерама. И овог пута жртве су требињски Срби, а њихови џелати требињски муслимани и Хрвати, некада шуцкори, сада – усташе…

Слично у свом девнику сведочи и Ристо Грдјић ( Гацко, 1900 – Београд 1978) угледни српски трибун из Гацка, народни посланик и банкар . Овај велики зналац који је био директор Патриајршијске управне канцеларије, и који у Спрпској Патриајршији руководио финасијама од 1938. год 1956. године, о некажњавању злочинаца и понављању злодела, напсиао је следеће:

„У првим данима после ослобођења, 1918. године, срео сам се са овим проблемом у Гацку. Многи Муслимани били су „шуцкори“, дакле најгора војска коју је формирала Аустрија да се свети Србима. Главни шпијун на војном суду у Автовцу где се судило похватаним Србима после капитулације Црне Горе, био је Ариф Т, који је чак био пустио браду и облачио се као православни свештеник да би дошао до више детаља којима је касније теретио похапшене несрећнике. Преко 30 људи је тада обешено и „заслуга“ за све ово пала је на Арифа. Сличним делима замерили су се тада још и многи други гатачки Муслимани али деловањем мудријих људи, највише Спасоја Буквића, свака помисао на освету је сузбијена. Као посланик у Народној скупштини много сам нападао Мехмеда Спаху, вођу босанских муслимана, али због његове дволичне политике. Пролазећи кроз Сарајево увек сам навраћао код митрополита Петра Зимоњића, једне светле и честите фигуре, који је цео свој живот провео у проповедању братства свих вера, а специјално братство међу православцима и муслиманима. Али и њега су убиле крвожедне усташе!“

ИзворТамо далеко

Back to top button