ПАКАО „КОШАРЕ“ – ПОСЛЕДЊЕ ВЕЛИКО СТРАДАЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

Овде говоримо о надморским висинама које прелазе 2000 метара. Управо ова граница је деценијама уназад, била предмет учесталих напада. Из наведеног разлога, она и јесте била најтежа за обезбеђивање.
Прича о највећој копненој офанзиви изведеној 1999 године, управо на караули Кошаре, почиње две године раније, дакле 1997. године.

Тада се у републици Албанији догодила побуна, и све карауле које гравитирају ка простору Косова и Метохије су опљачкане. Тако се огромна количина оружја и муниције намењених војсци, нашла у рукама цивила. То оружје завршиће у рукама терористичке организације познате под називом Ослободилачка Војска Косова (скраћено ОВК или УЧК, зависно од језика на којем се назив изговара).
1998. године.

Само годину дана касније, у рејону карауле Морина, заплењена је велика количина наоружања и нових униформи. Убрзо је, управо на овом месту, дошло и до првих сукоба Војске Југославије са терористима. Када ово говоримо, треба имати у виду да се 1998 година такође сматра ратном годином. Дана 23 априла 1998 терористи су претрпели прве губитке, управо у сукобима на караули Кошаре. Граничари су имали непријатеље и испред и иза себе. У непосредној близини карауле „Кошаре“ налази се село Јуник, познато упориште ОВК. Њих је у јуну 1998 посетио Ричард Холбрук, амерички изаслани за Балкан. Сматрам да овај податак довољно говори о томе да терористичке групе нису могле саме, без моћне подршке из иностранства, да изведу акције које су извели. Током ове посете, у позадини, одвијале су се противтерористичке акције србске војске и полиције. Тада су погинули Остојић Горан, потпуковник, Душанић Драган и Церовић Радош, а још двојица војника водили су се као „нестали у акцији“. Били су то Станчетић Срђан, који је неколико дана касније пронађен мртав и војник под надимком Која. Овај други вратио се три дана касније када је успео да се безбедно извуче из непријатељског окружења и пронађе пут ка својој јединици. Која је остао на ватреном положају у оквиру своје групе и, када је наређен покрет и извлачење, он наређење није чуо. Тако је потпуно непримећен остао ван борбене групе. Његов нестанак је касније примећен.

28 јул 1998. године
За кратко време погинула су четворица припадника 63 Падобранске бригаде. Најбољи међу њима био је Горан Остојић који је 28 јула 1998 погинуо заједно са још тројицом својих сабораца. На фотографији која се данас сматра симболом битке за Кошаре, налазе се припадници 63 падобранске бригаде. Управо ови људи су били у акцији са потпуковником Гораном Остојићем.

После опсежне акције тадашње Војске Југославије, у селу Јуник више није било војника ОВК/Учк. Међународни мировни посматрачи који су се у то време налазили на граници су забранили присуство специјалних снага. То је значило да је све било у рукама граничара. У септембру 1998.године, њима у помоћ долазе војници из извиђачко-диверзантске чете. Први војници ове чете у помоћ граничарима су дошли 29 септембра 1998. године. По речима Ивана Дражића, два младића су му пришла и питала га да ли се ситуација смирила. Убрзо затим, у путу у заседу ка тачки 503, он проналази Пинцгауер у којем се налазе управо ова два младића. Један од њих био је мртав а други је, ипак, на срећу, преживео. Погинули су: Владимир Радојичић, Илија Павловић и Миладин Гобељић, војници Извиђачко-диверзантске чете. Сем њих, погинули су и Милош Павловић и Мирослав Јоцић, војници по уговору. Све су то били млади људи, неки од њих нису ни довршили основну војничку обуку. Поставља се питање због чега су ова еца, премлада и недовољно обучена, послата на овакав задатак, са којег би се тешко вратили и много искуснији и старији војници? Да ли су они послати да умру? Да ли су жртвовани зарад одбране границе док не стигне појачање, или је по среди издаја војске од стране оних који су требали да им пруже сву подршку? Групу која је извршила овај терористички напад предводио је Агим Рамадани, а група се звала „Феникс Кобра“. Они су упали на територију СР Југославије са територије републике Албаније. Многи од њих учествовали су у нападу на караулу Кошаре.

НАПАД НА КОШАРЕ – 9 април 1999
Рано ујутру 9 априла 1999 почео је напад на караулу Кошаре. Војници из Албаније, прво су демонстративно напали оближњу караулу Морина, употребом артиљеријског наоружања. Тога јутра неколико војника Војске Југославије пошло је по воду до оближњег извора када су уочили неколицину војника ОВК. На тачки Ц4 откривени су и то их је онемогућили да у потпуности затворе обруч око србске војске. Истовремено креће напад и на врх који се назива Раса Кошаре. То је била највиша тачка, са које се осматрала цела гранична линија. Одатле се могла пружити подршка и на тачки Ц4 (Маја Глава) и на било којој другој тачки. Тачка Ц4 (Маја Глава) у каснијим борбама биће најзначајнија тачка око које ће се и водити највеће борбе. Албанцима је био циљ заузимање таче Раса Кошарес, јер, уколико заузмете њу, фактички контролишете целу ситуацију, односно цео гранични појас и терен. Прва је и нападнута ова тачка. Тражена је помоћ и дејство минобацача.

Прво је нападнуто заседно место Ц4, а затим Расе Кошарес. Након што су војници Војске Југославије испалили мину, по војсци је кренула артиљеријска ватра из дубине Албаније. ОВК борци су се војницима обратили на србском језику, позивајући их да се предају. То је била вешто осмишљена манипулација, како би се што више србских војника ухватило живих.

Интензивне борбе вођене су на тачки Ц4 (Маја Глава), затим на Колибицама а одбрану су отежавали временски услови. Најављено је појачање у виду тридесеторице војних полицајаца.

„Возачу сам говорио да вози брже на шта је он мени рекао да ћемо се преврнути ако возимо брже. У једном моменту, на једној кривини, започела је јака паљба. Ја сам се окренуо према возачу, нисмо успели ни једну реч да проговоримо, а возач је већ био погођен снајперским метком. Када сам ја изашао из возила, то је било изненађење за терористе јер су мислили да никог нема живог у возилу“
Мирослав Стојановић, двадесетједногоишњи младић на одслужењу војног рока, погинуо је у овом нападу. Уједно је био и прва жртва Битке за Кошаре. Био је припадник 53 граничног батаљона.

Неколико сати касније истим путем наилазе три борбена оклопна возила односно БОВ-а. Они су кренули са карауле како би доставили још муниције. „Пошли смо доле. Ја сам био у средњем од та три БОВ-а, са потпоручник. Код последње кривине скоро у самом селу Батуша, наишли смо на возило команданте Шљиванчанина и схватили да је његов возач погинуо“
Први БОВ одгурнуо је Пинцгауер и наставио ка селу Батуша. Друго БОВ је на самој кривини налетело на мину.

Ово су само неке од прича које су нам донели преживели са карауле Кошаре, у данима када се водила одлучујућа битка за Србију. Број погинулих се и данас не зна. Одређен број тела никада није враћен породицама због неприступачности терена и околности погибије. Највећи проблем који је и довео до овог великог страдања србских младића јесте лоша комуникација, или изостанак исте. Да се благовремено реаговало, овај ужас био би избегнут.

СЛАВА ХЕРОЈИМА!
ДА СЕ НИКАДА НЕ ЗАБОРАВЕ!

Преузето СРБСКЕ НОВИНЕ