ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДАРНОГ ПРОФЕСОРА АНДРЕЈА ТАРАСЈЕВА

Пише: Зорица Пелеш, публициста биограф проте Стевана Димитријевића

Рођен у Србији, као дете руских избеглица , цео живот чувао је у својем срцу дирљиву епопеју царске Русије кроз сећања својих прекрасних родитеља. Кроз цео његов плодни живот светлила је као кристал његова чиста руска душа  и  био је, како сам  написала у  предивној књизи ‘’ПРОФЕСОРУ ТАРАСЈЕВУ У ЧАСТ’’, од свих Руса које сам познавала највише руска душа. Свако ко га је познавао био је очаран и занет мирисом његове танане руске душе.

Као одјек правог руског духа,  језика, обичаја и природности његова грандиозна појава на позорници руске културе, књижевности и духовности у Србији учинила је да за живота својим радом и својом љубављу међу Србима сам себи подигне ‘’НЕРУКОТВОРЕНИ’’ споменик у сваком српском срцу.

Прекрасним руским песмама, заједно са својим ,,ЛУЧИНУШКА’’, крчио је на најтананији начин пут кроз целу Србију и била сам пресрећна што сам, захваљујући кумовској вези наших породица,  била често уз њега и његове божанствене  ‘’ЛУЧИНУШКЕ ’’.

Професор ЂОРЂЕ БОЈАНИЋ и ја били смо бескрајно захвални професору Тарасјеву што је с радошћу  прихватао наше позиве да буде гост на Међународним видео часовима са темама РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ и СВЕТИ САВА КАО ПРОСВЕТИТЕЉ СРПСКИ И ЊЕГОВ УТИЦАЈ У СРБИЈИ, које је Ђорђе сјајно организовао са ученицима своје школе ,,БУБАЊСКИ ХЕРОЈИ‘’ у коме су учествовали ученици из руских и српских школа – чланови Руско-српског клуба у центру за додатно образовање Восхождение (Успон) у граду Шуја, у Ивановској области (Русија), недељне школе и лицеја број 5. у. граду Долгопрудни у Московској области (Русија) у сарадњи са руским професорима историје Александром Николајевич Муравјов и Маријом Козловом.

Посебну захвалност проф. Бојанић и ја дугујемо проф. Тарасјеву за божанствен предговор који је написао за нашу књигу СРПСКО – РУСКИ БРАТСКИ ОДНОСИ 2015. год, која је преведена 2017. год на руски језик и која се налази у многобројним библиотекама широм Русије, а посебна нам је радост и част што се налази у библиотеци председника  Руске Федерације ВЛАДИМИРА ВЛАДИМИРОВИЧА ПУТИНА.

Предговор за књигу: „СРПСКО – РУСКИ БРАТСКИ ОДНОСИ“, написао Андреј Тарасјев

„ХВАЛА  ТИ  СРБИЈО!“

,,Некад бесмо једно братство, једно племе, словенска породица…

Векови и векови прохујаше и одвојише нас… али само „територијално!“ Јер, како се могу одвојити два братска народа који имају заједничке најважније речи: мати, отац, брат, сестра, дом, село, поље, жито, радост, земља, њива, млеко, хлеб, помоћ…  и још многе, многе друге… а и оне најсветије:  вера, Бог, љубав!

И поред покушаја наших многобројних непријатеља и злотвора нисмо губили ту породичну  нит  и помагали једни другима: час Срби – Русима, час Руси – Србима… Већ су споменути они најважнији тренуци заједничке прошлости… Али, неки од нас су били тако рећи сведоци  једног догађаја  из „наших дана“: улазак 1914. године потпуно неспремне Русије у Први светски рат у одбрану Србије; и прихватање после трагичног грађанског рата у Русији 1917–1920. год хиљада и хиљада унесрећених избеглица у Краљевини СХС, уствари у Србији.

И мора се одмах нагласити: нигде у свету Руси нису тако срдачно, тако братски. са толико љубави дочекани као у Србији!

Ту се није могло десити да високообразовани генерал таксира (као у Паризу, Берлину или Прагу), да некадашњи шеф клинике да би издржавао породицу мора да ради у руднику или фабрици (као у Америци или Кини)… да бивше дворске даме раде као чистачице или  праље… Свако је у Србији добио новчану помоћ, и прилику да ради у својој струци.

И Руси  су то од свег срца вратили Србији својим знањем, радом и  искреном захвалношћу.

Нема области науке, уметности, образовања, технике, медицине где Руси избеглице нису дали свој велики допринос новој Домовини.  И, што је такође веома значајно – у  духовној сфери.
У Србији је био (до 1944.године) центар Руске  Заграничне Цркве у  свету, многи свештеници су били на парохијама Српске Православне Цркве, многи учени теолози  –  на богословским школама.

Руски монаси су обновили живот у многим древним, али полунапуштеним српским манастирима, а руске монахиње не само дале нови живот неким  манастирима, већ се од њихових обитељи одвојило десетине нових женских манастира, што је значило обнову женског монаштва у Србији после вишевековног турског прогона.

Нажалост, многи Руси напустише Србију 1944. године, а посебно 1950. године после конфликта совјетске и југословенске партије. Али свуда где их је судбина бацила Руси су чували и преносили својој деци љубав и захвалност за све што су Срби учинили унесрећенима које су се овде склонили да би преживели. И зато ми, потомци тих Руса, ми  –  рођени у Србији,  увек понављамо:

„Хвала ти Србијо!“,  „Хвала вам Срби!““

Ипођакон Андреј Тарасјев, председник Друштва за очување спомена на Русе у Србији 

Бескрајно сам захвална проф. Тарасјеву што је чувао најдивнија сећања из својег детињства на протојереја – ставрофора СТЕВАНА М. ДИМИТРИЈЕВИЋА, професора и великог пријатеља својег дивног оца митроносног протојереја  ВИТАЛИЈА ТАРАСЈЕВА, појца и старешине Руске цркве Свете Тројице на Ташмајдану у Београду.

Благодарим бескрајно проф. Андреју Тарасјеву  на љубави, пријатељству и поштовању, као и на његовој дивотној скромности и чудесној хармонији његове душевне слободе, која се добија личним самопрегором и самосавршенством.

ВЕЧАН МУ И СЛАВАН ПОМЕН У СРПСТВУ!

Пише: Зорица Пелеш, публициста биограф проте Стевана Димитријевића

Приредила: Српска историја