Бојанић: ВРЕМЕ ЈЕ ДА СЕ ПРОБУДИ СРБИЈА… ВРЕМЕ ЈЕ ЗА МОЛЕБАНЕ ПО СВИМ ВЕЋИМ ГРАДОВИМА

Такви случајеви морају да постану питање које ће се поставити пред домаћу и међународну јавност.

Јер када се човек брутално нападне, понижава и пребија само зато што је Србин на Косову и Метохији, онда то није само његова лична трагедија. То је питање безбедности читавог народа који живи на простору на којем се годинама суочава са притисцима, страхом и неизвесношћу. Питање је само ко је следећи.

Али овде морамо бити јасни: не смемо одговорити мржњом, насиљем или осветом. Морамо одговорити истином, достојанством, молитвом, истрајношћу и снагом јавности.

Није довољно само објавити вест

Добро је што се о оваквим случајевима говори у медијима. Али није добро ако се све заврши на неколико наслова, телевизијском прилогу и објавама на друштвеним мрежама… као што је и ова.

Посебно је поражавајуће када велики део медија и телевизија о оваквим догађајима готово да ћути.

Зато питање Косова и Метохије морамо подићи на виши ниво.

Не само медијски.

Народни. Црквени. Дипломатски. Међународни.

Ако се над Србима врши притисак, ако се људи плаше за своју безбедност, ако се напади понављају, онда Србија мора да покаже да ти људи нису сами.

Да се Србија окупи у молитви

Један од начина да се то уради јесте да се у градовима широм Србије организују молебани за спас српског народа на Косову и Метохији, уз мирна, достојанствена окупљања и литије.

Не као политички скупови.

Не против било ког народа.

Не као позив на сукоб.

Већ као мирни вапај једног народа за свој народ.

Да се у Београду, Нишу, Новом Саду, Крагујевцу, Чачку, Краљеву, Ваљеву, Крушевцу, Лесковцу, Врању, Суботици и другим градовима окупе људи.

Да се упале свеће, да се чује молитва, да се понесу заставе Србије и иконе, да се достојанствено прочитају имена страдалих и прогнаних, да се пошаље једна једина порука:

Срби на Косову и Метохији нису сами. Та слика би била снажнија од хиљаду саопштења.

Сетимо се литија у Црној Гори

Србија је већ видела колику снагу може да има мирно, достојанствено и масовно окупљање народа.

Свет тек тада реагује и спозна истину.

Литије у Црној Гори показале су да народ, када се окупи око нечега што сматра суштински важним, може да створи слику која превазилази границе једне државе.

Наравно, Косово и Метохија имају своју посебну историју и околности.

Али принцип је исти: мир, молитва, достојанство и истрајност могу постати снажан облик јавног сведочења.

У нади да че нас црква и свештенство окупити. Замислимо слику која би истог дана обишла свет… људи у молитви у

Београд, Нишу, Новом Саду, Крагујевцу, Ужицу Врању, Пироту, Суботици, Краљеву…

И тако редом, широм Србије. Не један протест, не један град. Већ Србија која се мирно окупила за своје сународнике. А онда то треба послати целом свету. Свака амбасада у Београду треба да буде упозната са тим шта се дешава.

Све треба превести на енглески и друге релевантне језике и проследити дипломатским представништвима, међународним организацијама, медијима и институцијама које се баве људским правима.

Јер ако ми не будемо говорили о страдању наших људи – говориће други. А када други говоре уместо нас, често говоре само оно што њима одговара.

Зато нам је потребна организована, документована и истрајна борба за истину. Али најважније је пробудити успавани народ Можда је ово и најважније питање.

Колико још мора да се догоди да бисмо схватили да Косово и Метохија не смеју бити само тема када се догоди неки инцидент?

Не смемо да се сетимо наших људи само када се појави снимак пребијања. Не смемо да чекамо следећу жртву. Морамо показати да постоји стална пажња јавност.

Косово и Метохија нису само географија

За Србе, Косово и Метохија нису само територија на карти.

То су Пећка патријаршија, Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка, Газиместан, српска гробља, манастири, села, куће и огњишта.

То су генерације које су тамо живеле. То су људи који данас тамо живе.

И зато је сваки напад на српског човека у Зубином Потоку, Косовској Митровици, Штрпцу, Грачаници или било ком другом месту на Косову и Метохији питање које мора да занима целу Србију.

Не зато што треба да мрзимо некога. Већ зато што не смемо да престанемо да бринемо за своје.

Време је за организовану солидарност

Можемо да се не слажемо око многих политичких питања.

Можемо да имамо различита мишљења о томе шта Србија треба да ради.

Али око једне ствари морамо бити јединствени: насиље над цивилима није прихватљиво.

И зато треба створити трајну мрежу солидарности са Србима на Косову и Метохији. Молебани, мирне литије, хуманитарна помоћ, документовање инцидената, правна помоћ, обраћање међународним институцијама, контакти са страним медијима, обавештавање амбасада., подршка породицама… и, изнад свега – стално присуство теме Косова и Метохије у јавности.

Да се пробуди савест

Не треба нам бука ради буке, мржње, или позив на сукоб.

Треба нам буђење савести. Да човек у Нишу осети да није далеко од Србина у Зубином Потоку. Да човек у Краљеву зна да његов глас може да стигне до некога у Грачаници. Да Србин у енклави зна да га Србија није заборавила. И да свет види да постоји народ који своје сународнике не оставља саме.

Зато је време да се подигне глас. Мирно, достојанствено, молитвено и истрајно. Нека се у нашим градовима чује молитва за Косово и Метохију. Нека се виде људи који стоје једни уз друге. Нека се виде заставе, иконе и упаљене свеће.

Нека се чује порука: „Не тражимо сукоб. Тражимо мир. Не тражимо освету. Тражимо правду. Не позивамо на мржњу. Позивамо на заштиту људског живота и достојанства.“

И најважније: „Срби на Косову и Метохији нису сами.“

Јер Косово и Метохија не смеју да буду само вест. Не смеју да буду само политичка парола.

Не смеју да буду само успомена. Они су живи људи, живе породице и живо питање наше савести. Време је да свет види да Срби своје не заборављају.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја