Бојанић: КАД НЕКОМЕ СМЕТА РЕЧ „СРПСКИ“ – КО НАМ БРИШЕ ИМЕ ИЗ ПАМЋЕЊА?

Зато треба поставити једноставно питање: коме и зашто данас смета реч „српски“?

Зашто некоме смета када кажемо Српско позориште, Српска пошта, Српска војска, Српска књижевност, Српски устав, Српска култура, Српска историја, Српски језик?

Шта је спорно у томе да народ своје установе, културу и традицију назива именом свог народа?

То није питање мржње према другима. То је питање – права на сопствени идентитет.

А ГДЕ ЈЕ „СРПСКО“ У МУЗЕЈУ ЖРТАВА ГЕНОЦИДА?

Постоји, међутим, један пример који посебно отвара ово питање. Данас имамо државну установу која се зове Музеј жртава геноцида. Сам назив је снажан, али поставља се питање: зашто у њему нема речи „српских“?

То није небитно питање.

Према званичним подацима самог Музеја, установу је Народна скупштина Републике Србије основала 1992. године ради трајног сећања на жртве геноцида почињеног над Србима. Музеј данас наводи и да је његова делатност усмерена на прикупљање и чување грађе о страдању и геноциду почињеном над Србима на простору некадашње Југославије, уз бављење Холокаустом и Самударипеном.

Дакле, када погледамо његову историју и основну мисију, поставља се сасвим легитимно питање:

Зашто се зове Музеј жртава геноцида, а не, на пример, Музеј српских жртава геноцида?

Ако је српски народ био централни разлог оснивања ове установе, зашто то није видљиво већ у њеном имену?

И ту долазимо до суштине.

ИМЕ НИЈЕ НЕВАЖНО

Неко ће рећи: „Није важно како се зове. Важно је шта Музеј ради.“

Јесте важно.

Име институције је њена прва порука. Када неко прочита Музеј српских жртава геноцида, одмах зна шта је његова историјска и национална мисија. Када прочита Музеј жртава геноцида, мора да тражи објашњење..

А када је реч о страдању српског народа, зар није природно да то буде јасно већ из самог назива?

НЕМА НИЧЕГ СРАМНОГ У РЕЧИ „СРПСКИ“

Наша држава је Србија. Замислимо сада обрнуту ситуацију.

Да постоји институција која чува памћење о жртвама неког другог народа. Да ли би било чудно да у њеном имену стоји национална одредница?

Не би.

Нико нормалан не би рекао да је „француски“, „јеврејски“, „јерменски“, „грчки“, „пољски“ или неки други национални придев непотребан када се говори о страдању конкретног народа.

Зашто би онда реч српски била проблем?

Све то на први поглед делује безазлено.

Али када се национална одредница годинама и деценијама потискује, поставља се питање шта ће остати после неколико генерација.

Јер дете које стално слуша „наше“, а све ређе „српско“, једног дана може да заборави шта то „наше“ уопште значи.

Наше – чије?

Питање је: Зашто није у самом називу институције која је, према њеним званичним документима, основана пре свега ради трајног сећања на жртве геноцида почињеног над Србима?

То је питање о којем вреди разговарати.

НЕ ТРЕБА СЕ ПЛАШИТИ СОПСТВЕНОГ ИМЕНА

Срби су, нажалост, током историје много пута били у ситуацији да своје име бране. Зато данас не треба сами себи да га скривамо. Не треба да га уклањамо тамо где природно припада. Не треба да се плашимо речи српски зато што ће неко рећи да је то „национализам“. Постоји огромна разлика између родољубља и мржње. Родољубље каже: волим своје.

Мржња каже: мрзим твоје. То нису исте ствари. Можемо поштовати све народе, а да волимо свој. Можемо поштовати туђе жртве, а да не заборавимо своје.

СРПСКО НЕ ЗНАЧИ ПРОТИВ НЕКОГА

Ово морамо стално понављати. Када кажемо српска култура, не кажемо да друге културе не вреде. Када кажемо српски језик, не кажемо да други језици не постоје. Када кажемо српска историја, не бришемо туђу историју. Када кажемо српске жртве, не негирамо жртве других народа.

Само кажемо:

И наше жртве имају право на своје име. И наше жртве имају право на своје памћење. И наши преци имају право да их назовемо онако како су се сами изјашњавали и како их историјски извори препознају.

АКО МИ НЕ ЧУВАМО ИМЕ – КО ЋЕ?

Ниједан народ не може да очекује да ће други народи чувати његово историјско памћење боље него он сам.

Зато је наша одговорност огромна.

На нама је да деци објаснимо шта значи бити Србин.

Да знају ко су били Свети Сава, Немањићи, кнез Лазар, Карађорђе, Милош Обреновић, војници са Цера и Колубаре. Да знају шта су преживели Срби у Првом и Другом светском рату. Да знају шта значе Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, Козара, Глина и многа друга места страдања. Да знају да је памћење обавеза. И да реч српски не треба да буде реч коју ћемо тихо изговорити, као да се због ње некоме морамо правдати.

ЈЕДНА РЕЧ – ВЕКОВИ ПАМЋЕЊА

Зато када неко каже: „Шта вам значи тај придев српски?“ одговор је једноставан: Много.

У тој речи су наши преци.

Наши храмови, манастири,  књиге, језик, ћирилица, песме, победе, порази, сеобе, страдања, гробнице, потомци. И наше будуће генерације.

Зато не треба да уклањамо реч српски из сопственог јавног простора. Треба да је користимо достојанствено, одговорно, поносно и без мржње према било коме. Јер Србин који каже српски није тиме никога увредио.

Он је само рекао – чије је.

А ако је нешто наше, онда имамо право да то назовемо својим именом. СРПСКО. И нема чега да се стидимо… напротив. После свега што је наш народ преживео, имамо обавезу да то име чувамо.

Не да бисмо били против других. Него да бисмо, коначно, престали да будемо против себе.

ЧУВАЈМО СВОЈЕ ИМЕ, ПАМЋЕЊЕ, СВОЈЕ ЖРТВЕ, СВОЈ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ.

Јер народ који заборави како се зове, једног дана може заборавити и ко је.

КАД ЈЕ „НАЦИОНАЛНО“ НОРМАЛНО – А КАДА ПОСТАЈЕ „ПРОБЛЕМ“?

Овде треба бити крајње критичан. Погледајмо свет око себе.

У Сједињеним Америчким Државама нико се не стиди речи American… и застава америчких на сваком кораку, што и тако треба да буде, поносно. У Немачкој није спорно рећи deutsch. У Енглеској није проблем рећи English. У Француској – français. У Италији – italiano. У Пољској – polski. У Грчкој – ελληνικός.

Национална одредница тамо није никаква „опасна реч“. Она означава припадност, порекло, културу, језик, историју или институцију… то је национални понос.

И никоме разумном не пада на памет да ће реч „амерички“ угрозити неког Канађанина, да ће „немачки“ увредити Француза или да ће „енглески“ представљати мржњу према неком другом народу.

Па зашто онда код Срба понекад мора да се објашњава зашто смемо да кажемо – српски?

Зашто се код нас национална одредница тако лако представља као „национализам“, док се код других народа она подразумева као нешто потпуно природно?

У свим земљама се пиносно на сваком кораку виоре заставе… а код нас то може бити виђено другим очима.

Ту треба поставити питање које није пријатно, али јесте важно: Да ли смо ми сами прихватили да сопствено име доживљавамо као нешто од чега треба да зазиремо?

Јер није проблем у речи.

Проблем настаје онда када један народ почне да се извињава зато што постоји… а некада смо се извиљавали за ,,свашта”.

А то није здрав однос према сопственом идентитету.

Наравно, треба правити разлику између здравог национализма и шовинизма. Национална свест није позив на мржњу. Понос на сопствени народ није презир према другом.

А ИМАЛИ СМО И ПЕРИОД КАДА СМО СЕ САМИ ОДРЕКЛИ ИМЕНА

И ту долазимо до једног болног дела наше историје који не смемо прећутати.

Имали смо период у којем је српско име било потиснуто чак и унутар сопственог народа.

Део Срба се у одређеним историјским периодима изјашњавао као Југословен… и две је било са префиксом ,,Југословенско”.

Створена је идеја наднационалног југословенског идентитета у којем је национална припадност требало да буде потиснута у други план, а заједничко „југословенство“ постављено изнад старих националних имена… што се код Срба највише примило.

И не треба се правити да то није оставило последице…. дубоке, нажалост укорењене и данас.

Јер када генерације почну да се изјашњавају другачије од свог историјског националног имена, временом се мења и свест о сопственом пореклу, памћењу и припадности… што се нама Србима и десило… и још се лечимо.

Најтрагичније је када народ не мора нико споља да натера да заборави своје име – него то уради сам… заведен лажима.

Не треба, наравно, данас осуђивати сваког човека који се у одређеном времену изјашњавао као Југословен.

Нови систем је то дефинисао. Историјске околности биле су сложене, а људи су имали различита уверења.

Али као историјска појава морамо поставити питање: Шта се дешава са народом када му се годинама говори да је његово национално име мање важно од неке нове, шире заједнице?

Последице таквог процеса могу бити дубоке… тај народ почиње да бауља у свом безнађу и тражи себе.

И зато данас морамо бити опрезни. Јер ако смо једном имали период у којем смо сопствено име потискивали у име неке шире идеје, онда ваљда имамо довољно историјског искуства да знамо колико је важно да своје име чувамо.

Југословенство је део наше историје. Српство је наше историјско име. Једно не треба брисати да би се друго разумело. Али своје име не смемо поново изгубити… и ако и данас то неко жели… и смета му и даље то СРПСКИ.

Живела Србија!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја