Бојанић: КУЛА ЦАРА ДУШАНА – ШТА НАМ КАМЕН ГОВОРИ, А ШТА СУ НАМ ПРЕЋУТАЛИ?

А мало ко ће се запитати: Шта је та кула гледала пре седам векова? Ко је тада владао овим крајем? Чије су биле земље око ње? Чији су манастири имали своје метохе? И зашто се у нашем народу та кула везује за цара Душана?

Називају је Кулом Просфорион, односно кулом Уранополиса. Грчки археолошки извори наводе да је њено постојање забележено најкасније 1344. године, док најстарији доњи делови грађевине могу бити још старији, из XI–XII века. Била је средиште великог метоха Просфорион, који је припадао манастиру Ватопеду.

Ту тек почиње занимљива прича.

КАДА ЈЕ ДУШАН СТИГАО ДО ХАЛКИДИКИЈА?

Средином XIV века српска држава доживљава свој највећи успон. Стефан Душан више није само краљ Србије. Он постаје господар огромног дела Балкана, а 1346. године крунисан је за цара Срба и Грка. Његова држава се шири далеко на југ данашње Грчке, до Коринтског залува.

А онда долазимо до једне ствари која се често изгуби у једноставној реченици:„Душан је освојио грчке земље.“

Добро. Али шта је затекао?

Затекао је простор у којем су Срби већ деценијама, па и вековима, остављали свој траг. Српски владари нису први пут видели Свету Гору у Душаново време. Свети Симеон Немања и Свети Сава били су везани за њу.

Краљ Милутин је подизао и обнављао светогорске манастире и њихова утврђења. Хиландар је постао једно од најзначајнијих средишта српског духовног живота Срба. Српски владари су даривали земљу, винограде, села, пашњаке и метохе. Зато Душан није дошао у неки историјски празан простор да га осваја. Он је дошао у простор са којим је српска средњовековна држава већ имала дубоке везе.

ЈЕДНА ДУШАНОВА ИСПРАВА ВРЕДИ ВИШЕ ОД СТО ПРИЧА

Ево шта је мени посебно занимљиво.

У Душановој синорлами из 1348. године описују се границе хиландарских имања на Светогорском полуострву. И ту се појављују имена места. Не нека апстрактна „територија“. Него конкретни топоними.

Крумица, Солища, Три Брата, Моноксилит, Јованица…

Неки од тих назива могу се повезати са данашњим местима и локалитетима.

И онда схватите: Душан је знао где су границе тих поседа.

Знао је која земља припада ком манастиру, знао је где су међе, знао је који су људи на тим имањима.

А ТОПОНИМИ?

Када у средњовековним српским повељама читамо имена локалитета, а онда на савременим картама препознајемо њихове трагове, добијамо нешто веома драгоцено: континуитет простора. Управо зато су хиландарске исправе (повеље, писма, даровнице и други правни документи) драгоцене.

Оне нам показују један свет који је данас тешко замислити. Свет у којем су манастирски поседи били расути далеко ван самих манастирских зидина. Свет у којем је Хиландар имао своје метохе на Халкидикију и у околини Солуна. Свет у којем је српски владар потврђивао те поседе.

И свет у којем су имена тих места ушла у српске средњовековне исправе.

А ГДЕ ЈЕ ТУ КУЛА?

Ту долазимо до наше куле. Кула Просфорион није, према доступним археолошким подацима, „Душанова кула“.

Њени најстарији делови старији су од Душана, а њена историја има више грађевинских фаза. Оно што је сигурно јесте да је кула постојала најкасније 1344. године и да је била средиште метоха Просфорион манастира Ватопеда.

А сада размислимо.

Година је 1344. Душан је већ господар огромног дела Македоније. Само две године касније постаће цар Срба и Грка. А кула стоји.

На месту које је повезано са Светом Гором, са Ватопедом. Са простором којим ће у наредним годинама владати српски цар. Зато је мени много занимљивије питање: није ли важно шта је кула сведочила, а не само ко ју је саградио?

Она није морала бити зидана

Душановом руком да би била сведок Душановог времена. Као што ни свака црква у неком граду није морала бити подигнута за време једног владара да би сведочила о његовој власти.

„ОСВАЈАО ЈЕ ГРЧКЕ ЗЕМЉЕ“

То је реченица коју често чујемо и читамо у уџбеницима. И, строго говорећи, цар Душан јесте освајао византијске територије.

Али историја није само питање: „Ко је кога освојио?“

Питање је и: Шта је било пре тога?

Српски владари су већ имали дубоке везе са Светом Гором. Хиландар је био српски манастир. Српски владари су имали метохе у тим областима.

Постојале су повеље, поседи, дарови и заштита. И када Душан долази на те просторе, он не улази у свет који је за Србе био потпуно непознат… он је само ослобсђао Српске просторе.

Он улази у простор у којем је српска духовна и политичка присутност већ постојала.

Зато бих ја ту чувену реченицу мало другачије написао: Душан јесте ширио границе своје државе освајајући византијске области, али је истовремено ослобађао и преузимао власт над простором у којем је српска држава већ имала снажно духовно, манастирско и имовинско наслеђе.

То је много сложенија, али и много истинитија слика.

И ЗАТО СУ НАМ ВАЖНЕ СТАРЕ ПОВЕЉЕ

Када данас гледамо карту Балкана, видимо Србију овде, Грчку тамо. Граница повучена, јасна, савремена.

Али у XIV веку карта није изгледала тако.

Границе су се померале, власти су се смењивале. Манастирски поседи су били расути. Људи су се селили, трговало се. Писале су се повеље, уписивале међе. Имена места су трајала, мењала се и нестајала.

Зато је средњовековна историја много сложенија од данашње карте. А ту сложеност не треба да се плашимо да покажемо. Јер што више читамо изворе, све више видимо колико је Балкан био испреплетен.

И колико су Срби били присутни далеко изван данашњих граница Србије.

КАМЕН НЕ ЗНА ЗА ДАНАШЊУ ГРАНИЦУ

Можда је зато ова кула толико занимљива… стоји уз море, људи пролазе поред ње… сликају се, гледају Свету Гору. И мало ко помисли да је тај камен гледао један потпуно другачији Балкан. Балкан Немањића,  Светог Саве,  краља Милутина, цара Душана.

А иза свега тога остале су повеље, манастири, метоси, имена места,  камени зидови, сећање.

Та кула стоји на простору који је у Душаново време био део српског царства и који је био дубоко повезан са светогорским манастирима и српским средњовековним наслеђем.

А када уз кулу отворимо Душанове повеље и почнемо да читамо старе топониме, онда камен више није нем. Он почиње да говори. И можда је управо то најважније. Не да од сваког камена направимо српски доказ. Него да ниједан српски траг више не прећутимо. Јер народ који не чита своје повеље, не познаје своје манастире и заборавља своје топониме – једног дана може да заборави и себе.

А ја верујем да је наша дужност да памтимо. Не због мржње према било коме. Не да бисмо туђу историју брисали. Него да бисмо своју престали да бришемо сами. Кула стоји. Повеље су сачуване. Топоними још понегде одјекују. На нама је само да их прочитамо.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја