Бојанић: ЛЕКЦИЈУ КОЈУ НИСМО НАУЧИЛИ У ПОТПУНОСТИ НИ ДАНАС. ЈУГОСЛОВЕНСКО ПИТАЊЕ ИЗ ДРУГОГ УГЛА: КАКО СМО ПОБЕДЕ ПРЕТВОРИЛИ У ЗАБЛУДЕ И СОПСТВЕНЕ ПОРАЗЕ

Сачували смо државу, али смо је утопили у већу заједницу. Победили смо царство, али смо у нову државу примили део политичких и војних структура поражене Аустроугарске… и у њу ушли са сопственим џелатом.

Ослободили смо многе Србе, али смо истовремено ушли у државу у којој српски национални интерес није био једини, нити је увек био заштићен.

Ово није прича о мржњи према било ком народу. Ово је прича о политичкој наивности, погрешним проценама и самопорицању… и мегаломанији.

Јер народ који не разуме интересе других народа не може дуго да заштити ни сопствене интересе… што се кроз историјске чињенице показало тако.

ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА – ИДЕАЛ КОЈИ НИЈЕ СВИМА ЗНАЧИО ИСТО

Југословенска идеја развијала се током XIX века и имала је своје различите облике, присталице и политичке циљеве.

Српска политика је у њој видела могућност ослобођења и уједињења јужнословенских народа, посебно Срба који су живели ван граница Краљевине Србије.

Нишка декларација од 7. децембра 1914. године и Крфска декларација из 1917. године биле су кључне тачке тог политичког курса.

Али данас, са историјском дистанцом, морамо поставити непријатно питање:

Да ли су сви који су улазили у југословенски пројекат желели исту Југославију?

Одговор је – нису… хтели су само да је искористе и кроз њу створе самосталне државе. Што се и десило  тако, али ни тада то нисмо разумели… заслепљени сулудим братством и јединством.

И ту почиње наша трагична заблуда.

За српску страну југословенство је у великој мери било питање ослобођења и националног уједињења.

За део хрватских и словеначких политичара оно је било средство за решавање сопственог националног питања.

Хрватима је лакше било да створе самосталну државу наго да остану у подели Хабзбуршког царства и тој деоби… и ту би се утопили.

За Хрвате и Словенце то је био привремени оквир из којег је касније требало изградити сопствену државу.

МАЈСКА ДЕКЛАРАЦИЈА – ВАЖАН ДОКУМЕНТ КОЈИ СМО ЧЕСТО ПРЕВИЂАЛИ ИЛИ НИСМО РАЗУМЕЛИ

Мајска декларација из 1917. године показује колико је политичка ситуација била сложена.

Југословенски клуб у Бечу, предвођен Антоном Корошецом, тражио је уједињење Словенаца, Хрвата и Срба унутар Хабзбуршке монархије, под круном Хабзбурговаца.

То је веома важна чињеница.

Постојала је и хабзбуршка варијанта југословенства.

Зато морамо престати да историју посматрамо као да је 1918. године свима било јасно шта ће се догодити.

Различити политички актери имали су различите циљеве.

СРБИЈА ЈЕ КРВАРИЛА – АЛИ НИЈЕ СВЕ ПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ СВОЈЕ ПОБЕДЕ РАЗУМЕЛА

Србија је 1914. године била нападнута. Цер, Колубара, повлачење преко Албаније, Крф, Солунски фронт, пробој фронта и ослобођење – све то представља један од највећих подвига српске историје.

Али рат није био само борба војски. Био је и борба политичких интереса. И ту Србија није увек била једнако успешна као на бојном пољу.

Док су српски војници крварили, различите политичке елите у Аустроугарској већ су размишљале о томе како ће изгледати њихов положај после распада царства.

Није довољно победити рат. Мора се знати шта се ради дан после победе… ми то нисмо разумели.

А управо ту почиње једна од највећих српских историјских лекција.

1918. – ГОДИНА ПОБЕДЕ И ПОЧЕТАК НОВЕ ДИЛЕМЕ

У јесен 1918. године распала се Аустроугарска. Србија је победила.

На терену се створио огроман простор који је требало политички уредити.

Велика народна скупштина у Подгорици 26. новембра 1918. донела је одлуке о збацивању династије Петровић-Његош и уједињењу Црне Горе са Србијом.

Убрзо потом, 1. децембра 1918, створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

И ту морамо застати.

Јер то није био само тренутак националног славља. То је био тренутак у којем је Србија одлучивала о својој будућности. А Србија је изабрала југословенску државу…. изабрала да будемо југословени.

Можемо разумети зашто. Можемо разумети историјски контекст и жељу да се Срби из различитих делова бивше Аустроугарске нађу у једној држави.

Али данас имамо право да поставимо питање: Да ли је постојала и другачија могућност?

ЛОНДОНСКИ УГОВОР – ПУТ КОЈИ НИЈЕ ИЗАБРАН

Лондонски уговор из 1915. године био је део шире савезничке политике и договора са Италијом. Србија је истовремено имала сопствене ратне циљеве и није једноставно стајала пред избором „прихватити или одбити Лондонски уговор“.

Али је чињеница да су током рата постојале различите варијанте будућег уређења Балкана.

То нам је важно због једног другог питања:

Да ли је српска политика после победе могла више да се усмери на јасно дефинисање српског државног и националног простора?

Можда.

Историја не познаје поправни испит. Зато је данас лако бити паметан.

Али је тешко побећи од чињенице да је српска политичка елита после 1918. године више веровала у могућност стварања заједничког југословенског идентитета него што је разумела колико су дубоке националне, верске и политичке разлике унутар нове државе… нису се разумели ни интереси ,,џелата” из рата… и шта је био њихов крајњи циљ.

ХРВАТСКО ПИТАЊЕ НИЈЕ ПОЧЕЛО 1941. ГОДИНЕ

Ово морамо разумети.

НДХ није пала са неба 10. априла 1941. године. Она је била злочиначки врхунац једног радикалног усташког политичког пројекта, али су националне и политичке супротности унутар југословенске државе постојале много пре 1941.

После стварања Краљевине СХС, значајан део хрватске политике није прихватио концепт централизоване државе.

Стјепан Радић и Хрватска сељачка странка захтевали су другачије државно уређење и наглашавали посебност хрватског политичког народа.

У Загребу су већ 5. децембра 1918. избиле демонстрације против новог државног поретка. То је било упозорење.

А ми га нисмо довољно озбиљно схватили.

Југословенска држава је покушавала да створи заједнички идентитет тамо где су политичке елите често имале различите представе о томе шта та држава треба да буде.

1928. – КАДА ЈЕ ПУКЛО У СКУПШТИНИ, ВЕЋ ЈЕ ПУКЛО У ДРЖАВИ

Атентат Пунише Рачића у Народној скупштини 20. јуна 1928. године био је један од најтежих удараца политичком животу Краљевине.

Погинули су Павле Радић и Ђуро Басаричек, док је Стјепан Радић тешко рањен и касније преминуо.

Овај чин се не сме оправдавати. Али исто тако, не смемо га посматрати као изоловани догађај.

Он је био последица дубоке политичке кризе која је већ годинама потресала државу.

Краљ Александар је 6. јануара 1929. укинуо парламентарни систем и завео лични режим.

Уместо да се националне разлике реше политичким договором и распадом, покушало се са стварањем југословенске нације… чиста утопија и заблуда за Србе… који још тада почеше да се називају југословенима… а Хрвати Хрватима.

А то је била још једна велика заблуда. Народ се не може створити декретом и наредбом.

1939. – БАНОВИНА ХРВАТСКА БИЛА ЈЕ НОВО УСТУПАЊЕ

Споразум Цветковић–Мачек из 1939. године довео је до стварања Бановине Хрватске.

Територијално и политички, то је био велики уступак хрватском националном питању.

А шта је у том тренутку добио српски народ?

Где је била Бановина Србија? Где је био јасан одговор на питање српског националног простора унутар Краљевине Југославије?

То питање није решено.

И управо зато је 1941. година показала колико је држава била неприпремљена за катастрофу… и нову кланицу српског народа на простору Хрватске бановине (НДХ од 10. априла 1941).

1941. – ОНО ШТО НИСМО ХТЕЛИ ДА ВИДИМО

А онда је дошао Други светски рат. Након распада Краљевине Југославије, 10. априла 1941. проглашена је Независна Држава Хрватска. Усташки режим је започео систематски прогон и масовне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима, као и над политичким противницима режима.

Јасеновац, Јадовно, Паг и бројна друга стратишта постали су симболи тог злочиначког система… где је побијено и заклано око милион Срба на простору НДХ.

Тада се показало нешто што је за српски народ морало бити најстрашније упозорење:

Када је нестала заједничка држава, нестала је и маска југословенског јединства… ,,братства”.

Усташка НДХ била хрватска држава у којој је спроведен систематски државни терор и геноцид над Србима… било је и Хрвата који то нису прихватили и они су било прогањани и убијани.

ШУЦКОРИ – ПРЕТЕЧА ОНОГА ШТО ЋЕ УСЛЕДИТИ

Још током Првог светског рата Срби су се сусретали са аустроугарским репресивним структурама, међу којима су били и шуцкори – помоћне јединице и формације коришћене за репресију и прогон, нарочито на подручју Босне и Херцеговине и окупиране Србије.

У тим формацијама било је Хрвата и муслимана, али и других припадника становништва.

Злочини над српским цивилима током рата оставили су дубок траг.

И зато је болно питање: Како смо после свега тога могли очекивати да ће једна административна одлука избрисати сећање, различите политичке интересе и ратно искуство?

Није могла. Историја се не брише уставом или декретом.

А ОНДА – ДРУГА ЈУГОСЛАВИЈА

И ту се српска трагедија наставља. После 1945. Срби су поново ушли у заједничку државу. Само што овога пута није била монархија. Била је комунистичка федерација.

Под Титом је створен нови југословенски идентитет, али овога пута уз снажну државну идеологију и контролу историјског памћења.

Као да смо били опијени и ништа нисмо научили из историје… и поново ушли са сопственим џелатом који нас је клао и десетковао у заједничку државу… у ново ,,братство и јединство са сопственим џелатом, по други пут”.

И дали им простор да доврше посао који су започели још 1914.

Српски национални интерес је често представљан као опасност по југословенско јединство.

Српски национализам био је сумњив.

Југословенство – пожељно.

Српска историја – дозирана.

Национално памћење – подозриво.

Ћирилица – постепено потискивана.

И тако је једна генерација за другом учила да је боље бити „Југословен“ него наглашено Србин… што је тако и било… Срби су почели масовно да се изјашњавају као Југословени, али не и Хрвати.

Као да смо живели у бунилу омађијани култом Тита и комунизма.

Али народ који престане да памти своје име, своје жртве и своју историју постепено престаје да разуме и самога себе… и није чудно све што нам се и десило деведесетих… и тада смо били омађијани и у заблуди југословенства… док су други из те вештачке творевине бежали, ми смо се чврсто држали југословенске идеологије, утопије за Србе.

НАЈВЕЋА СРПСКА ЗАБЛУДА: ДА ЋЕ НАС СВИ ПРИХВАТИТИ КАО БРАЋУ АКО СЕ МИ ОДРЕКНЕМО СЕБЕ

Овде долазимо до суштине.

Наш проблем није у томе што смо желели мир. Није проблем ни у томе што смо желели сарадњу.

Није проблем ни у томе што смо желели заједничку државу.

Проблем је настао онда када смо зарад те заједнице почели да потискујемо сопствени идентитет и сопствене интересе.

Као да смо веровали: ако кажемо да смо сви једно – постаћемо једно.

Али историја није тако функционисала. Хрвати су чували хрватско име. Словенци словеначко. Муслимани су постепено градили сопствени национални идентитет… у чему им је помогао нови комунистички систем. Македонски идентитет је институционализован… такође уз помоћ комунозма.

Тако се разграђивало Српство… ни то тада нисмо разумели.

Црногорски политички идентитет је после 1945. снажно изграђиван… такође уз помоћ комунизма.

То је све био комунистички пројекат да се српство растури на делове и српски род.

А Срби су најчешће били ти који су требало да буду „мање Срби“ ради вишег циља.

И то је цена коју више не смемо да плаћамо.

НИЈЕ ПРОБЛЕМ У ТОМЕ ШТО ДРУГИ ЧУВАЈУ СВОЈ ИДЕНТИТЕТ

Ово морамо рећи јасно. Није грех ако Хрвати воле Хрватску. Није грех ако Словенци воле Словенију.

Није грех ако било који народ чува своју историју… ма било каква да је… или је креирају по својој жељи, ако је то њихова жеља.

Или да нам смета што Томпсон окупи преко 500.000 људи који у глас певају ,,Јасеновац и Градишка стара то је кућа Максивих месара”… то је њихов избор.

Грех је када само Срби мисле да је срамота да буду Срби, када се гнушају ћирилице, Светосавља и родољубља и Српског завета… а то и данас можемо чути код појединих индувидуа и групација којима смета и префикс Српски.

Највећи проблем је дефинитивно када Срби сами потиру своје име, своју историју, своју ћирилицу, своје жртве и своје памћење – да се неко други не би увредио… тај ,,грађанистички” стил нас је довео и до ових подела.

Ту више није реч о толеранцији. Ту је реч о самопорицању.

СРБИ СУ ПРЕЧЕСТО ЗАБОРАВЉАЛИ КО ИМ ЈЕ БИО ПРОТИВНИК И ЏЕЛАТ

Не треба сваког Хрвата прогласити непријатељем. То би било историјски неправедно и политички сулудо.

Али морамо научити да разликујемо народ од политике, појединца од режима и комшију од политичког пројекта.

Није исто обичан човек и политички програм… али, сваки политички програм следе људи (човек).

Срби су доста грешили… често су своје политичке интересе подређивали туђим политичким интересима, верујући да ће заједничка држава сама по себи створити братство и просперитет.

Али, није га створила… све је то било вештачки режирано (саткано на западу), као кула од карата… тако се и распала.

И то морамо признати ако желимо да из историје нешто научимо.

1990-1999. ПОСЛЕДЊА ЛЕКЦИЈА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ПРОЈЕКТА

Када је почетком деведесетих нестала комунистичка Југославија, поново се показало колико су национални интереси били живи испод површине.

Југославија се распала у крвавим ратовима… и српској политичкој издаји сопственог народа који је био препуштен стихији.

Српски народ је доживео нова страдања и прогоне.

Крајишки Срби су 1995. године, током операција „Бљесак“ и „Олуја“, у великом броју напустили своја вековна огњишта… издани.

И поново смо гледали исти образац: држава нестаје – а Срби остају да плаћају цену њеног распада.

Као да смо нард који сопствену историју није научио. То не значи да из тога треба извући закључак да Срби не смеју да сарађују са другим народима.

Напротив.

Али значи да Србија више никада не сме да улази у било какву заједницу… наравно, граница нам није потребна са Републиком Српском… то су наша браћа.

НАЈТЕЖА ЛЕКЦИЈА: СРБИ СУ ЧЕСТО БИЛИ ВЕЛИКИ У РАТУ, А НАИВНИ У МИРУ

То је можда најкраћа дефиниција наше трагедије XX века. У рату смо знали ко смо. У миру смо то заборављали… и постали оно што нисмо.

Морамо да знамо и да  међународна политика није заснована на сентименту. Заснована је на интересу. То су схватили други народи.

Морамо схватити и ми.

ПАМТИТИ НЕ ЗНАЧИ МРЗЕТИ

Неко ће после оваквог текста рећи: „Ово је национализам.“

Наравно да јесте – ако под национализмом подразумевамо свест о сопственом народу, његовој историји, језику, култури, вери и праву да постоји. Али српски патриотизам не сме да буде мржња према другим народима.

Наша деца треба да знају за Добој, Арад,  Јасеновац, Јадовно… треба да знају за Први светски рат.

Треба да знају за Албанску голготу, Цер и Колубару. Треба да знају шта се дешавало Србима у НДХ… за геницид Хрвата (усташа) над Србима. Треба да знају шта се дешавало деведесетих. Али исто тако треба да знају да је српски народ имао и храбрости, и државотворности, и културе, и победе, и људе који су били спремни да жртвују живот за слободу.

Народ без памћења постаје народ без оријентира… зато данас имамо оне који трче код хрвата Пицуле за подршку и у Брисел и Стразбур…

НОВО САБРАЊЕ – АЛИ НЕ НОВА ЈУГОСЛАВИЈА

Зато нам данас није потребна нова Југославија… недао Бог.

Потребно нам је ново српско сабрање. Не сабрање против других.

Него сабрање око сопственог идентитета. Потребан нам је озбиљан национални програм који ће почивати на: српској државности, српском језику, ћирилици, култури, историјском памћењу, очувању Срба ван Србије, економској снази, образовању и одговорној државној политици која ће гледати само Српске интересе.

Потребно је да се систематски истражује српска историја у свим крајевима где су Срби вековима живели.

Потребно је више књига (са преводима на друге језике),  документарних филмова, научних радова, музеја, маузолеја, више архивског рада, више сведочанстава.

И пре свега – више истине… а не оне наметнуте, креиране и састављене  још за време Берлинског конгреса (1878) и тих усмерења.

НЕ ТРЕБА ДА СЕ СТИДИМО СВОЈЕ ИСТОРИЈЕ

Срби не треба да буду народ који ће свима објашњавати да није крив што постоји. Не треба да се извињавамо зато што говоримо српским језиком… не треба да се стидимо ћирилице.

Не треба да кријемо или умањујемо по туђем налогу своје жртве да бисмо некоме били прихватљивији.

Не треба да дозволимо да нам други пишу историју… а писали су, а ми се тога слепо држимо због ,,својих” докторских титула и радова.

Али не треба ни ми сами да је пишемо по жељама и митовима.

Историја мора бити заснована на документима, изворима и чињеницама.

Јер ако желимо да нас свет озбиљно схвати, морамо прво сами себе озбиљно схватити… а не да се понашамо као нечији поданици, и сва ,,звона” која стижу са запада да слепо прихватамо.

ИСТОРИЈА НИЈЕ ПОЗИВ НА ОСВЕТУ – НЕГО УПОЗОРЕЊЕ

Памтити није исто што и мрзети. Опростити није исто што и заборавити. А заборавити жртве или их умањивати значи оставити будуће генерације без заштите од истих грешака.

Зато морамо памтити… победе, поразе, заблуде, жртве. И памтити оне који су били пријатељи- као и оне који су нам били непријатељи и џелати.

Не зато да бисмо се светили… него да више никада не бисмо били наивни.

ЗАКЉУЧАК: НЕ ТРЕБА НАМ НОВА ЗАЈЕДНИЦА У КОЈОЈ ЋЕМО НЕСТАТИ

Југословенска идеја била је велики историјски експеримент… мегаломанска творевина.

Неки су у њу ушли са искреним уверењем… или из политичког интереса… неки из страха… неки из нужде. Неки са намером да кроз заједничку државу остваре сопствене националне циљеве, добро осмишљене на западу.

А Срби?

Срби су у ту државу ушли као победници Великог рата. И ту лежи највећа историјска иронија.

Победник је после рата требало да буде политички мудрији него пре рата. Ми то нисмо увек били.

Зато је наша највећа обавеза данас да из те историје извучемо поуку. Не да мрзимо Хрвате… не да мрзимо било кога. Него да престанемо да будемо политички наивни… и да гледамо туђе интересе пре сопствених, да не би некога повредили истином.

Јер народ који не разуме туђе интересе неће дуго сачувати своје. Народ који заборави своје жртве остаје без моралне снаге. Народ који се одрекне свог имена постепено се одриче и права на сопствено памћење. А народ који не зна ко је – лако постане оно што други желе да буде.

Зато нам данас није потребно ново југословенство, иако то појефинци прижељкују и са сетом се сећају тог доба, ко је нас је разорило по свим питањима.

Потребно нам је српско самопоштовање, државна мудрост,  национално сабрање, памћење, истина. Јер Србија више нема право да своје историјске грешке плаћа крвљу нових генерација.

Два пута смо победе претворили у заблуде. Други пут то не смемо дозволити.

Памти – али не мрзи.  Опрости – али не заборави. Сарађуј – али не одричи се себе. Чувај мир – али никада не заборави сопствени Српски интерес.

Не одричи се од Светосавља… то нас је одржало кроз векове, а да тога ни свесни нисмо.

То није мржња према другима. То је одговорност према сопственом народу.

Живела Србија и никад више Југославија!

Приредио:  Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја