Бојанић: КО СЕ ПЛАШИ БАЈИЋЕВЕ „ЈАМЕ“ И ЊЕГОВИХ ФИЛМОВА?

Постоје историјске теме које се годинама отварају, проучавају, снимају, пишу, објављују и памте, а постоје и оне које се, из неког необјашњивог разлога, увек изнова враћају у сенку, као да је само њихово помињање опасније од злочина који се догодио, и управо зато прича о документарним филмовима Милорада Бајића није само прича о једном редитељу и његовим остварењима, већ питање много дубље од филмске уметности: шта се догоди са народом који има своју историју, своје жртве и своја стратишта, исказе и интервју али нема довољно снаге да ту историју учини видљивом сопственом народу?

Милорад Бајић је снимао оно што многи нису желели да гледају, а још мање да слушају, јер његови документарни филмови нису били направљени да би гледаоца забавили, већ да би га суочили са сведочанствима, местима злочина и питањима од којих је деценијама било лакше окретати главу него тражити одговоре.

Документарни филмови: „Јама“, „Јадовно“, „Јасеновац“, „Страх од истине“, „Оптужујемо“ и друга Бајићева остварења припадају оном делу наше документарне баштине који је данас потребнији него икада, јер сведочанство које није доступно новим генерацијама временом престаје да буде живо сећање и постаје само фуснота у туђем тумачењу историје.

И ту долазимо до питања које не сме више да буде избегавано.

Зашто ти филмови нису били део наше трајне јавне меморије?

Зашто се не приказују на РТС као комунистички-партизански, бар њих да заменимо истинитим причама.

За нека Бајићева остварења постоје сведочења самог аутора о томе да нису емитована на РТС-у, као и текстови који говоре о проблемима са њиховим телевизијским приказивањем, али управо зато што желимо озбиљну историјску причу, не треба да измишљамо доказе тамо где их немамо, већ треба да тражимо архивске записе, програмске шеме, одлуке уредништва и сведочанства људи који су о тим филмовима одлучивали.

Јер ако су филмови постојали, ако су приказивани на фестивалима, ако су о њима писале новине, ако су сачувани трагови њиховог постојања, онда је сасвим легитимно да питамо зашто их српска јавност није могла гледати онако како је могла да гледа стотине других филмова?

И ту више није довољан одговор да је „такво било време“. Време није доносило одлуке. Људи су их доносили. Људи су одређивали шта ће бити приказано, шта ће бити склоњено, шта ће бити објављено, шта ће бити прећутано и о чему ће се говорити само у уском кругу оних који су већ знали.

А када се деценијама понавља исти образац, онда је природно питање да ли је у свему томе било више политичког партијског страха него професионалне одговорности.

Да ли смо се заиста плашили да ће истина о Јасеновцу, Јадовну и усташким злочинима нарушити некакво братство и јединство, па смо зато радије чували мир живих него успомену на мртве?

Да ли смо толико пазили да не повредимо потомке оних који су починили злочине да смо заборавили потомке оних који су у тим злочинима побијени?

Ако је тако било, онда је то била једна од најстрашнијих цена политичке културе 20. века… дно дна.

Јер ,,братство” које тражи да заборавимо мртве није братство.

Мир који се гради на ћутању о злочину није мир.

А заједништво које захтева да жртва ћути како се џелат не би осећао непријатно није заједништво, већ неправда према жртви.

И зато данас морамо да се запитамо шта смо урадили са својим памћењем.

Имамо Јасеновац, Доњу Градину, Јадовно, Пребиловце, Глину, Стару Градишку… имамо безброј јама, стратишта, логорских места и села у којима су нестале читаве породице. Имамо преживеле који су својим очима гледали оно што нормалан човек не може ни да замисли. Имамо архиве, документа, сведочанства, фотографије, књиге, текстове, и филмове.

Али немамо довољно снажну државну културу сећања која би све то објединила и предала будућим генерацијама као трајно национално наслеђе.

И онда се чудимо што нам деца не знају.

Како да знају ако им нисмо показали?

Како да знају ако смо им историју свели Српску историју страдалаштва у 20. веку на неколико страница уџбеника?

Како да знају ако су документарни филмови који су могли бити драгоцени сведоци једног времена остали недоступни, заборављени или расути по приватним архивама?

Како да знају ако још увек водимо политичке расправе о томе да ли је уопште потребно јасно именовати злочин?

И док се ми споримо око формулација, Народна скупштина Србије и данас има у процедури предлоге декларације и резолуције о усташком геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима, што показује да питање ни после осам деценија није добило онакав политички и државни консензус какав би човек очекивао за тему која се тиче милиона потомака жртава и једног од најтежих злочина на простору бивше Југославије.

У више наврата Српска скупштина није имала храбрости а ни жеље да изгласа ту резолуцију, невериватно.

И зато морамо поставити питање које боли.

Ко нам брани да кажемо истину? Питам ко нам брани да памтимо? Ко нам брани да именујемо злочинца као злочинца? Ко нам брани да кажемо да је над Србима у НДХ спроведен систематски прогон и геноцид? Ко нам брани да изучавамо Јасеновац као једно од централних места страдања српског народа, а не да га проучавамо како да смањимо број жртава, српских? Ко нам брани да направимо национални меморијални центар који би био место сабрања, учења и достојанственог сећања, место где би упалили свећу?

И, коначно, ко нам брани да на националној телевизији прикажемо филмове попут Бајићеве „Јаме“ и „Јадовна“, ако су сачувани и ако су део наше филмске и историјске баштине?

Одговор не сме бити теорија завере.

Одговор мора бити архиви, извори, документа, књиге, одлуке, извештаји, записи, сведочења, одлуке.

Ако је неко забранио, реците ко је. Ако није забранио, реците зашто није приказано. Ако је постојала уредничка одлука, објавите је. Ако је постојао политички притисак, истражите га. Али немојмо више прихватати ћутање као одговор. Јер ћутање није неутралност.

Ћутање о злочину временом постаје простор за ревизију злочина.

А када се једном почне са умањивањем, онда се више не умањује само број жртава, већ се умањује и тежина злочина, затим одговорност, па на крају и сама потреба да се о њему говори.

Управо зато је опасна свака политика која жртву претвара само ону која има име и презиме, а стратиште у географски појам без јасне и прецизне приче.

Живот који је некоме био цео свет, а који је нестао зато што је неко одлучио да један народ нема право да постоји.

И зато нам данас не требају ни митови, ни политичке конструкције, ни претеривања, али нам још мање требају умањивање, заборав и прећуткивање.

Треба нам истина. Цела истина. Документована истина… сведочења преживелих, а архиве су пуне.

Народна скупштина Републике Српске је још 2015. године усвојила Декларацију о геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима, а у њој се посебно захтева очување места злочина и успомене на жртве.

У Србији, међутим, и даље гледамо како предлози који се тичу исте теме остају у скупштинској процедури, док је у једном покушају у децембру 2025. године само 26 од 168 присутних посланика гласало да се декларација о геноциду НДХ стави на дневни ред.

Шта нам то говори?

Да још нисмо решили сопствени однос према сопственим жртвама. Да нам је лакше да о историји говоримо када је то политички безбедно, него када захтева озбиљну државну одговорност. Да нам недостаје храбрости да памћење претворимо у институцију.

И зато Милорад Бајић данас није само име једног редитеља. Он је питање. Питање на које још нисмо одговорили. Његови филмови су питање шта смо знали. Његова „Јама“ је питање шта смо гледали. „Јадовно“ је питање шта смо памтили. Страх од истине“ је питање чега смо се плашили. А „Оптужујемо“ је питање да ли смо икада имали храбрости да кажемо оно што су сведоци већ рекли.

Зато тражим да се Бајићеви филмови пронађу, дигитализују, архивирају, стручно обраде и учине доступним јавности, а ако постоје оригиналне копије које су негде закључане у архивама или приватним колекцијама, држава  да их пронађе и сачува, јер филм о страдању није само филм, већ историјски документ који припада будућим генерацијама.

Зато ти филмови морају бити приказани на РТС.

Да своју децу научимо шта су Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, Паг, и Глина…

Да им покажемо сведочанства,  документе, књиге, текстовe, филмове… да им покажемо места страдања, да им кажемо истину без мржње, али и без страха.

Јер народ који не сме да говори о својим мртвима постаје народ којим се лако управља преко туђих тумачења сопствене прошлости… и лако га је обликовати.

Зато наша деца, ученици и генерације које долазе да уче српску историју из туђег страха.

Зато питање није: „Зашто нам је Милорад Бајић снимио овакве филмове?“

Питање је: „Зашто их ми, после свих ових деценија, још увек нисмо ставили тамо где припадају, пред очи целе Србије?“?

Ако је истина страшна, погледајмо је. Ако је истина болна, научимо је. Ако је истина непријатна, документујмо је. Али немојмо је више скривати. Јер мртви не траже освету. Они траже да их не заборавимо. И докле год тражимо где је нестала истина о њима, можда би требало најпре да погледамо у огледало и запитамо се: ко се заправо плаши Бајићеве „Јаме“…?

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја