Бојанић: КОСОВО И МЕТОХИЈА: КАДА ЋУТАЊЕ ПОСТАНЕ ПОЛИТИКА КРОЗ САОПШТЕЊА

Ћути власт, ћути опозиција, ћуте студенти, Синод,  ћути НВО, ћути народ…?

Ту највише боли ћутање народа… да нисмо у стању ни један молебан или литију да организујемо за спасење Српског народа на Космету… по свим градовима, и упалимо свећу.

Како је могуће да нас више не потресе када Србин буде претучен, ухапшен или застрашиван на Косову и Метохији? Како је могуће да вести о новим притисцима на српски народ прођу кроз медије за један дан, а да већ сутра буду заборављене? А у континуитету се дешавају.

Како смо дошли до тога да се на Косову и Метохији дешавају ствари које би пре само једне генерације изазвале масовно негодовање у целој Србији, протесте, молебане, док данас често добијамо само кратко саопштење, неколико изјава политичара и – тишину?

И најважније:

Да ли смо се толико уморили од Косова и Метохије да смо почели да се миримо са његовим губитком?

Не мислим на то да Србија треба да улази у рат. Не мислим ни да улица треба да преузме државну политику.

Мислим на нешто много основније.

Национално достојанство.

На способност једног народа да каже: доста.

НИЈЕ ПРОБЛЕМ САМО У ТОМЕ ШТА СЕ ДОГАЂА – ВЕЋ И У ТОМЕ ШТО СМО НА ТО НАВИКЛИ

Последњих година Срби са Косова и Метохије сведоче хапшењима, затварању институција које су подржавале Србију, притисцима на локалну самоуправу, проблемима са српским судијама, тужиоцима и полицајцима, као и бројним другим једностраним потезима Приштине.

И то више није само тврдња Београда.

И сама Европска унија је у више наврата критиковала једностране потезе власти у Приштини… али увек само критика, без суштине и деловања.

И ту лежи један од највећих проблема.

Када једна страна стално прави потезе на терену, а друга одговара дипломатским нотама, изјавама и позивима на уздржаност, временом се ствара нова реалност.

А политика на терену увек има предност над политиком саопштења.

ЕВРОПСКА „ЗАБРИНУТОСТ“ НИЈЕ ИСТО ШТО И ПОСЛЕДИЦА

Проблем је је што Брисел често истом реченицом позива и Београд и Приштину да „спусте тензије“.

То Србима често звучи неправедно, јер човек који је ухапшен, претучен или коме је угрожена имовина и претња…  не осећа да су „обе стране“ у истој позицији.

Али управо ту Србија мора да буде паметнија.

Не сме да очекује да ће неко други чувати наше интересе боље од нас самих.

А ШТА РАДИ СРБИЈА?

И овде морамо бити поштени.

Није тачно да држава ништа не ради.

Влада Србије је и током 2026. јавно осуђивала хапшења Срба и једностране потезе Приштине. Канцеларија за Косово и Метохију је, рецимо, у јулу известила представнике УН о рушењу објеката у власништву Срба код Газивода и о, како је наведено, притисцима и хапшењима Срба.

Држава, дакле, реагује.

Али питање које јавност има право да постави гласи:

Да ли је реакција довољно снажна, довољно видљива и довољно делотворна… јер претње, прогони и хапшења не стају, бољитка нема ни мало?

Јер ако се један исти образац понавља годинама, а резултат је увек исти – ново саопштење и нови инцидент – онда морамо да се запитамо да ли је постојећа политика дала резултат… видљиво да није.

Не треба нам политика која само реагује на последице… ту мора нешто да се мења… а можда је и време да се укине погубни за нас Србе Бриселски споразум.

Потребна нам је и политика која спречава последице… ако је то данас уопште и могуће.

А ГДЕ СУ ОПОЗИЦИЈА, СТУДЕНТИ И НАРОД?

Ово је можда најболније питање.

У Србији се месецима могу организовати велики протести због унутрашњих политичких питања.

И треба да их буде када постоји разлог.

Али Косово и Метохија не смеју бити власништво ни власти, ни опозиције.

Косово није власт. Косово није опозиција. Косово није студентски покрет. Косово није ниједна странка.

Косово је питање државе, народа, културе, историје и пре свега – људи који тамо живе.

Зато је поражавајуће када један део опозиције *Косово користи само као оружје против власти, а други део јавности избегава тему да не би био оптужен за „национализам“… или из неког страха.

Још је поражавајуће када део народа мисли да је све већ изгубљено, па закључи: „Шта ми ту можемо?“

Можемо много.

Само не можемо све одједном.

СЕЋАМ СЕ НИША

И ту долазимо до нечега што боли посебно.

Сећам се када сам у Нишу пре неколико година био један од организатора молебана за Косово и Метохију.

Очекујеш људе. Очекујеш да ће доћи хиљаде…

А дође око сто.

Сто људи за Косово.

У граду који је географски, историјски и духовно толико близу Косову и Метохији.

У ширем подручју Ниша живи велики број људи који су своје корене донели са Косова и Метохије.

А онда смо организовали подршку браћи у Црној Гори и за подршку литијама у ЦГ. И дође око 4.000 људи.

И то је била једна од највећих литија одржаних у Нишу.

И ту није проблем у Црној Гори.

Напротив.

Подршка православној браћи у Црној Гори била је природна и достојанствена… тако и треба да буде и без уплива политике.

Питање…  зашто је човек из Србије почео да доживљава Космет као нешто што се подразумева.

Као далеку причу. Као телевизијску вест. Као нерешив проблем.

А када нешто предуго гледаш, човек се – страшно је рећи… навикне.

НАЈВЕЋА ОПАСНОСТ ЈЕ УПРАВО НАВИКА

Народ не губи своју земљу само када се повуку границе или ти их вештачки и без воље моћни нацртају.

Понекад је губи много раније.

Када престане да је осећа као своју.

Када деца више не знају где су Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија, Свети Арханђели, Бањска, Горич, Девич, Соколица…

Када Газиместан више никога не занима.

Када се страдање Срба сведе на годишњи помен.

Када човек каже:

„То је компликовано.“

„Нема ту шта да се уради.“

„Сви гледају своје интересе.“

„Имамо ми и других проблема.“

И тако, мало по мало, национална свест не нестаје у једном дану.

Она се гаси навиком… а то се нама дешава.

А ШТА ЈЕ СА БРИСЕЛСКИМ СПОРАЗУМОМ?

Овде морамо бити озбиљни и без парола.

Бриселски споразум из 2013. није једноставно „предаја Косова“ једним потписом. Он је успоставио оквир за интеграцију одређених српских структура у косовски институционални систем и предвидео формирање Заједнице/Асоцијације општина са српском већином.

А управо је та обавеза једна од најболнијих тачака читавог процеса.

Јер Заједница општина са српском већином, која је требало да буде један од кључних механизама за заштиту колективних интереса Срба, ни после више од тринаест година није успостављена на начин који је договорен… као да за шиптаре овај споразум није обавеза.

И то није само српска тврдња.

Европска унија и данас инсистира на њеној примени, само кроз политички говор. У својим званичним изјавама ЕУ тражи пуно спровођење претходних договора и посебно помиње успостављање Асоцијације/Заједнице општина са српском већином.

Зато није довољно рећи: „Бриселски споразум је све уништио.“

Али није довољно ни рећи:

„Бриселски процес је успешан.“

Резултат на терену мора бити мерило.

А резултат је данас веома тежак за Србе… скоро обесправљене.

ДА ЛИ ТРЕБА СВЕ СПОРАЗУМЕ ПОНИШТИТИ?

Ово је питање које захтева хладну главу.

Ја бих пре поставио другачије питање:

Шта Србија добија, а шта губи ако једнострано прогласи да више не признаје постојећи оквир дијалога?

Можда је и време да смогнемо снаге за прекид дијалога и Бриселског споразума.

Знам да држава не сме да делује из беса.

Али то не значи да треба да буде пасивна.

Србија мора да постави јасне црвене линије.

Ако друга страна не испуњава договорено, онда мора постојати последица… реципроцитет (али, изгледа да смо се на ,,свашта” обавезали).

Ако се хапсе Срби без уверљивих правних основа, Београд мора тражити међународну истрагу и конкретне мере.

НЕ МОЖЕМО СЕ ОСЛАЊАТИ САМО НА ДОБРУ ВОЉУ БРИСЕЛА

Европска унија има своје интересе.

Сједињене Америчке Државе имају своје интересе.

Албанија има своје интересе.

Приштина има своје интересе.

И Србија мора да има своје.

То није антизападна политика.

То је нормална државна политика.

Уосталом, сама ЕУ у својим изјавама истовремено критикује поједине поступке Приштине, али тражи и од Србије испуњавање сопствених обавеза. У мају 2026. ЕУ је, на пример, нагласила потребу да се заштите права мањина и да се поштују претходни договори, али је истовремено тражила и од Београда сарадњу у случајевима напада из 2023. године.

То нам показује једну важну ствар:

Брисел неће водити српску политику уместо Србије.

И не треба.

То мора да ради Србија.

АЛИ ГДЕ ЈЕ СРПСКИ НАРОД?

Ту се враћамо на почетак.

Народ је уморан од ратова, санкција, сиромаштва, политике, сталног осећаја да се од њега нешто тражи.

Али постоји једна опасна последица тог умора: човек почне да верује да је немоћан.

А народ који поверује да је немоћан више не брани ни оно што му је најсветије.

И зато нам није потребна нова политика мржње.

Није нам потребан позив на сукоб.

Није нам потребно да било ко мрзи Албанце.

Потребно нам је да Срби науче да воле своје.

Да бране своје право, своју историју, да не пристају на понижење и да не окрећу главу од свог народа.

СВЕТОСАВСКИ ОДГОВОР НИЈЕ МРЖЊА – НЕГО ОДГОВОРНОСТ

Ако тражимо прави пут, онда га не треба тражити у мржњи.

Треба га тражити код Светог Саве.

Светосавље није позив да мрзимо другога.

То је позив да будемо оно што јесмо.

Да чувамо веру, језик, књиге, породицу, школе, храмове, памћење.

И да будемо одговорни према онима који долазе после нас.

Јер шта значи бити Светосавац ако нам деца не знају шта су Пећ, Дечани, Грачаница и Призрен?

Шта значи причати о Светом Сави ако нам је свеједно шта ће бити са српским народом који још живи тамо где су вековима стваране наше светиње?

Светосавски одговор није:

„Узми туђе.“

Светосавски одговор је:

„Не дај своје и не понижавај другога.“

Морамо да знамо да Косово није само питање политичког статуса.

То је питање постојања једног народа на простору на којем је оставио огроман део свог духовног и културног наслеђа.

ИМА ЛИ НАДЕ?

Има.

Али не ако чекамо да нас неко други спасе. Нема наде у политици која се заснива само на саопштењима.

Нема наде ни у политици која би нас увела у сукоб са читавим светом.

Нема наде ни у опозицији која Косово користи само за обрачун са влашћу.

Нема наде ни у власти која мисли да је довољно сваки пут изговорити да је „ситуација тешка“.

И нема наде у народу који каже:

„Ма шта ја ту могу?“

Можемо, mорамо, aли паметно. Дугорочно. Организовано. Са дипломатијом. Са економијом. Са културом. Са школством. Са Црквом. Са међународним правом Са јаком државом. И пре свега – са народом који зна шта брани.

КОСОВО СЕ НЕ БРАНИ САМО ПАРОЛОМ

Косово се брани тако што знамо историју.

Брани се тако што чувамо језик.

Брани се тако што чувамо светиње.

Брани се тако што помажемо Србе који су остали.

Брани се тако што Србија има јаку економију и снажну дипломатију.

Брани се тако што сваки случај насиља над Србима постане међународно питање, а не само још једна вест.

Брани се тако што се за свако кршење договора тражи конкретна последица.

И брани се тако што никада не престанемо да верујемо да наше историјско и духовно памћење има вредност.

Јер ако ми сами кажемо да нам није важно – зашто би било важно било коме другом?

НЕ ЧЕКАЈМО ДА КОСОВО ДОЂЕ ПРЕД НАША ВРАТА

Можемо да тражимо од Европе конкретне мере, а не само изјаве.

Можемо да тражимо од власти одговорност.

Можемо да тражимо од опозиције државотворност.

Можемо да тражимо од студената да, поред свих унутрашњих питања Србије, не забораве ни Србе на Косову и Метохији.

И можемо да тражимо од себе оно најједноставније:

да не заборавимо.

Да наша деца једнога дана не питају:

„Тата, зашто сте ћутали?“

Него да могу да кажу:

„Наши преци су чували оно што су могли. А ми смо наставили.“

Јер Косово и Метохија не смеју да постану само прича из историјског уџбеника.

Ако једног дана престанемо да их осећамо као део сопственог памћења, онда ће битка бити изгубљена много пре него што то буде записано у било ком документу (а сваки документ може бити и ништаван).

Живела Србија!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја