До сада смо у неколико наврата писали о Илирима, покушавајући да вам докажемо да су они Срби које су Грци и Римљани тако звали. Међутим, о једном аспекту до сада нисмо писали – о језику Илира.
И у овом чланку успоставићемо везу између Илира и Требиња.
Зашто је ово важна тема? И данас се сматра да су сви који говоре истим језиком исти народ. Нација је језик. Језик је основни чинилац идентитета једног народа. Тако и Срби морају да имају свијест о значају свог језика и писма, о поштовању и борби за очување језичког блага.
Да бисте схватили значај ове теме цитираћемо поруку Стефана Немање упућене на самртној постељи сину Растку, Светом Сави:
„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа…Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да те туђинац онолико освојио и покорио, колико ти је ријечи покрао и својих натурио. Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ… Зато је чедо моје, боље изгубити све битке и ратове, него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова сотаје народ. Послије губљења језика нема ни народа… Цареви се мијењају, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народ кад тад вратити својој језичкој матици, своме матичном народу“.
Да се вратимо на Илире.
Илирски језик званична српска историјска наука, а по Бечко-берлинској школи, сврстава у индоевропске несловенске језике. Мало шта је остало из тог периода. Прије свега, због тога јер су Римљани, а касније и Римокатоличка црква са пажњом уништавали све доказе о народима које су поробили. Ипак, зна се за неколико записа.
О првом запису који ћемо поменути говорио је професор Радивоје Пешић. Он каже: „Ђакомо Грималди је 1617. г. у свом каталогу под бројем 52, записао икону апостола Петра и Павла која је датована на време првих векова хришћанства, а која се до четвртог века налазила у једном од олтара цркве Светог Петра у Риму, када је пренета у одељење реликвија. На овој икони имена Св. Петра и Павла записана су словенским писмом. Постоји још једна икона из истог периода која се чува на истом мјесту са натписом који је такође писан истим писмом и правописом, а гласи: ‘Образ господњи на убрус‘. Овим свједочанствима словенског језика и писмености наука до данас није поклонила одговарајућу пажњу. И не само овим.“
Из овога се види да је то запис на српском језику, који потиче из првих векова хришћанства, пре „чувеног“ шестог и седмог вијека када наши „научници“ тврде да смо почели да се досељавамо на ове просторе, а тек колико прије него што смо по њима примили хришћанство.
Други запис потиче из студије Себастијана Долчија (1690-1770), „Старост и распострањеност илирског језика“. Он наводи ријечи Светог Јеронима, рођеног 331. године, упућене папи Дамазу.
Зна се да је папа умро 385. године па је јасно да је Св. Јеронимо упутио ове речи папи половином четвртог века. Овај кратки сачувани текст, како га наводи Долчи, гласи:
„Ја ниткога првог него Исуса Христа слиједећи, светињи твојој, то јест столу Петрову, опћенством здружен јесам. Ко год изван ове куће јагањца јести буде, поган јес. Ако тко у корабљи Нојиној не буде, изгубиће се када дође потоп“.
„Илирски“ језик Св. Јеронима, као што се види, чист је, скоро савремени српски језик, ијекавског изговора из 4. вијека н.е. Овај запис је зато више него драгоцјен извор.
ОВИ ЗАПИСИ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ СВЈЕДОЧЕ КОЈИ СУ НАРОД РИМЉАНИ НАЗИВАЛИ ИЛИРИМА.
Морамо истаћи да се обичај називања српског језика илирским одржао до 20. века.
А који су народ Римљани називали Илирима свједочи и Плиније Старији у приказу регрутног списка српских, илирских племена из 12. године н.е.
На списку се налази 27 српских племена, од којих више од половине и данас постоји.
То су: Мезеји, Дитиони, Десниати, Неретвљани, Сартири, Сарбеати, Глиндићи, Дукљани, Диндари, Дермастије, Церани, Деврње, Мелчумани, Сикулоте, Варди, Деверци, Деретићи, Ликини, Стулпини, Бурнице, Олбљани, Лабеати, Сенеди, Денде, Сашељи, Рудињани и Грабљани.
Грабљани нису били племе, него је то била једна варошица на Зупцима и њих називају Илирима. Сарбеати, такође, нису били племе, него савез од неколико мањих племена па их зато једноставно називају Србима. Од Ликина из Поповог поља поријеклом је император Ликиниус чији су потомци Немањићи.
И данас ће многи Требињци наћи своја племена на овом списку.
Ови докази никако се не уклапају у теорију да смо на ове просторе дошли крајем 6. и почетком 7. века н.е. То је основни разлог зашто наши званични „историчари“ о овоме ћуте и уопште их не разматрају, бежећи од свега што се не уклапа у њихову теорију.
О овоме се може још много тога написати. Мислимо да је и ово довољно да се схвати који су то „Илири“, живјели у нашим крајевима, и од када се зна о нашем крају, о његовој величини и значају, а свакако не тек од 10. вијека.
Извор, trebinjelive.info
