Бојанић: УПОЗНАЈТЕ СРПСКО СТРАДАЊЕ: КАДА СРПСКА ИСТИНА СТИГНЕ ДО РИМА

То није учињено да би се умањила патња других, већ да њихове жртве не би биле заборављене и да би будуће генерације разумеле размере злочина који су почињени.

И српски народ има исту обавезу према својим страдалима… али смо и даље под стегом, да сопственог ,,џелата” не увредимо истином.

Ми смо страдалачки народ. Само у 20. веку изгубили смо више од три милиона Срба, у ратовима, погромима, логорима, прогонима, етничким чишћењима и систематским злочинима и геноциду. Иза тог броја не стоји само статистика, већ милиони прекинутих живота, породица, домова, имена и судбина. Зато наша историја не сме остати затворена у породичним сећањима, црквеним књигама, архивама и локалним спомен-обележјима и порталима.

Она мора бити истражена, сачувана и представљена свету и Европи, али и приближена сопственом народу, посебно младим генерацијама… широм света.

Постоје народи чија историја сама по себи сведочи о њиховом страдању, али постоје и они чије су странице историје деценијама остајале изван главних токова светске јавности, не зато што нису имали шта да кажу, већ зато што њихов глас није увек имао прилику да стигне до оних који су одређивали шта ће свет чути, а шта ће остати у тишини. Српски народ је, нажалост, много пута искусио управо то, јер су његове жртве често остајале између породичних прича, црквених књига, архивских докумената и сведочења преживелих, док су истовремено о Србима пред светом стваране слике у којима за њихове страдале није увек било довољно места.

Зато је оно што се ових дана дешава у Риму много више од једне дигиталне кампање.

ТУРИСТИЧКА МЕТРОПОЛА РИМ СЕ УПОЗНАЛА СА ГЕНОЦИДОМ НАД СРБИМА

То је искрено велики дипломатски успех.

Кампања „Упознајте српско страдање“, коју спроводи Меморијални центар Републике Српске, стигла је у један од најзначајнијих европских градова, после Њујорка и Беча, и своју поруку поставила тамо где је могу видети људи који можда никада нису отворили српску историјску књигу, нису посетили наше меморијалне центре (које нажалост и немамо у том облику у Србији) и нису имали прилику да чују сведочења српских жртава.

Од 7. до 13. септембра, садржаји о српском страдању представљају се на више прометних места у Риму, чиме једна тема која је дуго била затворена у оквирима нашег простора излази пред европску и светску јавност.

И управо ту видим највећи значај ове иницијативе.

Република Српска је учинила оно што сваки озбиљан народ мора да ради за себе, а то је да институционално прикупља сведочења, документа и историјску грађу о страдању сопственог народа и да ту грађу не оставља само у архивама, музејима и научним радовима, већ да је савременим средствима представи и онима који о српским жртвама знају мало или ништа. Меморијални центар Републике Српске овом кампањом показује да се борба за историјску истину више не води само у књигама и научним расправама, већ и у јавном простору, тамо где један човек, пролазећи улицом Рима, може први пут да угледа лице српске жртве и са геноцидима над Србима и да се запита шта се заиста догодило.

То је велики корак.

Јер ако ми не испричамо сопствену причу, не можемо очекивати да ће је други испричати онако како бисмо ми желели. Историјски празан простор никада дуго не остаје празан, а када у њему нема наших сведочења, докумената и гласова преживелих, тај простор попуњавају тумачења, интереси, политике и верзије догађаја које неретко немају довољно места за српску жртву.

Зато је важно да се српска страдања не представљају само у Београду, Бањалуци, Нишу, Косовској Митровици или другим нашим градовима, где већина људи разуме тежину те приче, већ и у Њујорку, Бечу, Риму и другим светским средиштима, јер управо тамо треба отворити простор за чињенице које су годинама биле мање видљиве.

Циљ не сме бити да било коме одузмемо право на сопствену жртву, нити да српску патњу супротстављамо патњи других народа, већ да се коначно разуме да и српске жртве имају име, породицу, животну причу и право да буду део европског и светског историјског сећања.

То није мржња а није ни позив на освету… то је цивилизацијско право једног народа да говори о својим страдалима.

Не тражимо посебан третман за српске жртве, већ тражимо исти онај простор који припада свакој жртви, без обзира на њено име, веру, националност или место на којем је страдала.

Од страдања српског народа у Првом и Другом светском рату, преко Јасеновца и Хрватско-усташког терора над Србима, до ратова деведесетих година, прогона, етничког чишћења, уништених домова, несталих, погинулих цивила и војника, страдања деце и породица које су преко ноћи остајале без својих најмилијих, постоји огромна историјска грађа која заслужује да буде доступна и ван наших граница.

Али та прича мора бити испричана озбиљно, документовано и достојанствено и без претеривања и без умањивања. Без мржње… и без страха.

Зато је добро што се српско страдање данас представља савременим средствима и пред људима који можда никада нису имали прилику да чују другу страну историјске приче и чињеница.

Један екран можда неће променити свет, али може да промени поглед једног човека. Један документ можда неће одмах исправити деценије погрешних представа, али може покренути питање.

А понекад управо тако почиње истина да пробија зидове.

Зато треба поздравити рад Републике Српске и Меморијалног центра, јер су показали да се одговорност према жртвама не завршава подизањем споменика и обележавањем годишњица. Она подразумева и прикупљање доказа, чување сведочења, озбиљан истраживачки рад и, што је можда најважније, способност да се тај материјал изнесе пред светску јавност језиком и средствима које савремени човек разуме.

Од Њујорка, преко Беча, до Рима, ова кампања показује да српска прича може да стигне далеко ако постоје људи и институције спремни да је понесу.

А требало би да иде још даље.

У Париз, Лондон, Берлин, Брисел, Вашингтон.

Нашим страдалима не дугујемо велике речи, већ озбиљан рад, истрајност и истину која ће бити доступна свима. Дугујемо им да њихове судбине не остану затворене у породичним албумима, локалним гробљима и сећањима њихових потомака, већ да постану део историјске слике Европе у којој су и сами живели, страдали и остављали траг.

Зато је Рим важан.

Не само зато што је велики европски град, већ зато што је симбол цивилизације која вековима зна колико историја значи за један народ.

И управо зато порука из Рима треба да буде јасна и снажна: упознајте српско страдање.

Не тражимо ничију мржњу.

Не тражимо туђе сузе.

Не тражимо да било чија жртва буде умањена.

Србија и Република Српска немају разлога да се стиде својих мртвих.

Напротив, имају обавезу да о њима говоре.

И ако је некада српски глас тешко стизао до великих светских престоница, данас више немамо оправдање да ћутимо.

Нека зато овај пут из Рима буде настављен.

Нека се српска сведочења преводе, објављују и представљају.

Нека документа говоре.

Нека преживели сведоче.

И нека свет коначно упозна и ону страницу европске историје на којој су уписана имена српских жртава.

Јер српско страдање није мит, није пропаганда и није политичка парола. Оно је историјска чињеница коју треба истраживати, документovati и представити свету.

А када истина стигне до Рима, Њујорка, Беча и других светских градова, онда она више није затворена само у нашем простору.

Она постаје сведочанство пред светом.

И зато је ова кампања важна.

Зато је важно да се настави.

И зато је важно да Срби сами говоре о својој историји.

Јер ако ми не кажемо истину о својим страдалима, не можемо очекивати да ће то уместо нас учинити они који су деценијама писали причу без нас… или умањивали истину.

Све похвала за Републику Српску.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историјa