Бојанић: ДА ЛИ НАС ЈЕ СРАМОТА ШТО НАС ХРВАТ ПОДСЕЋА НА НАШЕ ЖРТВЕ?

Понекад је потребно да нас неко са стране протресе да бисмо схватили колико смо дубоко утонули у сопствену небригу, а данас је тај потрес још болнији јер долази од човека који припада хрватском народу и који је својим животом и радом покушавао да отвори најмрачније странице историје простора на којем је живео и где је живео наш Српски народ. Лордан Зафрановић, хрватски редитељ који је деценијама истрајавао на теми усташких злочина и страдања у Јасеновцу, својим филмским стваралаштвом није се обраћао само нама Србима, већ пре свега друштву из којег потиче и свим Хрватском народу… јер човек који жели да се суочи са злочином почињеним у име идеологије која је деловала на простору његовог народа мора прво да отвори питање сопственог историјског наслеђа.

И ту долазимо до питања које много више боли од сваке расправе о једном редитељу, једном филму или једној продукцији: зашто ми немамо више великих филмова о сопственом страдању? Како је могуће да народ који је у Независној Држави Хрватској био изложен систематском прогону, масовним убиствима, протеривању, присилним покатоличавањима и уништавању читавих заједница и данас нема довољно великих играних филмова, телевизијских серија и документарних пројеката који би ту трагедију приказали достојанствено, историјски утемељено и тако да је разумеју и они који о њој данас готово ништа не знају… а тако би и трајно сачували.

Имамо „Дару из Јасеновца“, филм који је био важан јер је милионима људи приближио један мали део страдања у усташком систему логора, али зар заиста мислимо да је један филм довољан да представи трагедију која је обухватила огроман простор, велики број људи и читаве генерације породица које су нестале у вихору Другог светског рата?

Један филм може да отвори врата, може да пробуди интересовање и може да натера човека да потражи још информација и даље истражује, али не може да замени систематско национално памћење које мора да се гради деценијама и кроз образовни систем, јер се једна од најтежих страница српске историје не може свести на један сценарио, једну лекцију,  једног јунака и две сата филмског времена.

Нама је потребан читав филмски циклус о страдању Срба у НДХ, јер Јасеновац и Козара… није изолована прича, већ део много ширег система прогона и масовних злочина који су захватили бројна подручја на којима су вековима живели Срби, а приче о Јадовну, Старој Градишки, Глини, Пребиловцима, Гаравицама, Кордуну, Банији, Лици, Славонији, Херцеговини, Велебитске безданке и бројним другим стратиштима не смеју да остану само у научним монографијама, зборницима, архивским документима и сећањима потомака, јер ако знање остане затворено у кругу историчара и истраживача, оно никада неће доћи до милиона људи којима је потребно да разумеју шта се догодило.

Филм има снагу коју ниједан школски уџбеник нема, јер ученик може да прочита десет страница о неком злочину и да сутра заборави већину онога што је прочитао, док једна добро направљена филмска сцена може да му остане у памћењу читавог живота, нарочито када му покаже човека који је имао име, породицу, кућу и живот пре него што је постао жртва историјског злочина, само зато што је био Србин православац.

Зато су филм, серије, телевизија, документарна серија и драмска уметност толико важни за национално памћење, јер они историји дају лице, глас и емоцију, а жртву враћају из статистике у људско биће.

Ми често говоримо о бројевима (који се сада умањују а на томе раде одређене индивидуе, а давно је утврђено и прихваћено да је у Јасеновцу страдало минимум 700.000 људи а на простору НДХ око милион Срба).

Када говоримо о Јасеновцу, не говоримо само о логору, већ о читавом систему страдања који је оставио неизбрисив траг у српском народу, због чега наша обавеза није само да утврђујемо бројеве и расправљамо о статистикама, већ да сачувамо што више личних сведочанстава, докумената, фотографија и породичних прича које ће будућим генерацијама показати да жртве нису биле бројеви (који су давно утврђени и прихваћени), већ људи.

И управо зато морамо бити посебно опрезни када данас видимо покушаје релативизације усташке идеологије, јер поздрав „За дом спремни“ није неутрална историјска реченица лишена контекста, већ симбол који је нераскидиво повезан са усташким покретом и усташким режимом НДХ, па његово појављивање у јавности мора да нас подсети колико је важно да младе генерације знају шта су представљали усташки симболи и какве су злочине пратили. Када се уз такву симболику појаве и песме или поруке којима се вређају Срби, онда је то додатни разлог да се историјско памћење не препусти случају, јер заборав није неутралан, већ ствара простор за понављање старих заблуда.

Зато треба да поштујемо и оне Хрвате који су имали храбрости да говоре о усташким злочинима и који су били спремни да се суоче са делом прошлости који је за њихово друштво тежак и болан, јер суочавање са злочином није издаја сопственог народа, већ доказ цивилизацијске зрелости.

Зато Лордан Зафрановић не треба да буде наша опомена… као и његов нови филм ,,Златни рез 42 – Дјеца Козаре”  који ће у октобру у Српске биоскопе.

Његов рад треба да нас натера да се запитамо зашто ми нисмо урадили више, зашто нисмо направили десетине филмова, зашто нисмо направили велику телевизијску серију која би генерацијама приближила страдање Срба у НДХ, зашто нисмо направили документарни архив који би сачувао сведочанства преживелих и зашто смо толико година дозволили да велики део нашег историјског памћења остане препуштен ентузијазму појединаца, истраживача и потомака жртава.

Вероватно због заоставштине комунистичког ,,братства и јединства” и да не повредимо сопственог ,,џелата”… и комунистичких  остатака кроз потомке.

Зар нас није срамота?

Не треба да нас буде срамота наших жртава. Треба да нас буде срамота ако их заборављамо… и тих ,,наших ” који су спроводили ту агенду заборава.

Треба да нас буде срамота ако о Јасеновцу говоримо само једном годишње.

Треба да нас буде срамота ако наша деца више знају о измишљеним филмским јунацима и лажима из партизанских филмова… него о људима који су страдали само зато што су били Срби и православци.

Треба да нас буде срамота ако нам је лакше да се свађамо о дневној политици него да направимо озбиљан национални пројекат памћења.

Ми зато данас и немамо место сабрања (Маузолеј) за све српске страдалнике у 20. веку, немамо ни спименик жртвама Јасеновца, назив школе… немамо ни назив за сопствене жртве   страдалих Срба у НДХ. Немамо ни засебно поглавље о страдању Срба у 20. веку у уџбеницима историје.

Вероватно да би заштитили ,,брата” џелата.

И зато Србија мора да престане да се понаша као да је култура сећања нешто споредно, јер држава која не чува сећање на своје жртве оставља будуће генерације без једног од најважнијих делова сопственог идентитета.

Срећом у последњим годинама ситуација о култури сећања је мого боља него што је била… и то је за похвалу.

Нама нису потребни филмови који ће учити децу мржњи према другом народу, већ филмови који ће их научити да препознају зло, да разумеју историју, да поштују жртве и да знају да злочин никада не сме да постане прихватљив… и да знају одакле им опасност прети.

Истина није мржња. Сећање није освета. Памћење није позив на сукоб.

Напротив, памћење је одбрана од понављања злочина.

Ако желимо да наша деца буду боља од генерација које су гледале како се злочини дешавају, онда морамо имати храбрости да им покажемо и најмрачније странице наше прошлости, јер дете које зна шта је Јасеновац није дете које треба да мрзи некога, већ дете које треба да научи колико је страшно када човек престане да у другом човеку види човека.

Зато нам требају филмови који ће говорити о Јасеновцу и тој суривости без ублажавања, али и о сваком другом месту где су страдали недужни људи, требају нам приче о онима који су преживели, о онима који су спасавали, о онима који су сведочили и о онима чија имена данас готово нико не зна, јер сваки заборављени живот представља још један део наше историје који нестаје.

И не треба чекати још двадесет или тридесет година. Време је сада.

Док још можемо да пронађемо документа, док још постоје породичне архиве, док још можемо да разговарамо са потомцима жртава и док још можемо да реконструишемо приче људи који су преживели највећу несрећу свог живота, морамо направити озбиљан национални пројекат који ће повезати историчаре, архивисте, музеје, филмске ствараоце, сценаристе, редитеље и образовне установе..

Јер ако то не урадимо ми, питање је ко ће.

И зато данас не треба да питамо шта ће снимити Зафрановић.

Треба да питамо шта ћемо снимити ми.

Не треба да чекамо да нам други причају нашу историју. Не треба да се стидимо својих жртава. Не треба да ћутимо када неко покушава да релативизује усташке злочине… или их умањује кроз разне ,,истраживачке” пројекте.

Али не треба ни да мрзимо читав један народ због злочина једне злочиначке идеологије.

Наша обавеза је много тежа и много часнија.

Да памтимо., истражујемо, сведочимо, снимамо, учимо, пишемо.

Да имена наших жртава не остану само у архивама и на порталима.

Зато нас Лордан Зафрановић не треба да пробуди као Хрват, већ као човек који нас је подсетио на оно што смо ми сами били дужни да урадимо… њему велико хвала.

Да се сетимо својих мртвих.

Да им вратимо имена, да њихове приче претворимо у филмове, да њихове животе претворимо у сведочанства, да њихову патњу претворимо у опомену.

И да нашој деци оставимо истину, а не празнину.

Лордане велико хвала и велики наклон.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја