Бојанић: ДА ЈЕ ГЕНЕРАЛ МЛАДИЋ БИО ХРВАТ, БОШЊАК ИЛИ АЛБАНАЦ… ГДЕ ЈЕ РЕЦИПРОЦИТЕТ ИЛИ СУ СРПСКИ ГЕНЕРАЛИ ЈЕДИНИ ЗАБРАЊЕНИ?

Да ли заиста мислите да би Загреб, Сарајево или Приштина ћутали?

Не би.

Улице би биле преплављене заставама, колоне људи би пролазиле градовима, медији би данима извештавали, политичари би се надметали ко ће гласније говорити о „хероју“, „браниоцу“ и „симболу народа“.

Дочекале би га колоне на хиљаде  људи са заставама, организовале би се комеморације, трибине, књиге, документарни филмови, јавни скупови и политичке расправе, а његово име било би уграђено у одређено национално тумачење ратне прошлости, при чему би свака критика вероватно била представљана као напад на њихово право да памте сопствену историју.

То није тешко разумети.

Народи, свуда у свету, своју прошлост посматрају кроз сопствено искуство, своје жртве, своје победе, своје поразе и своје историјске трауме.

И управо зато није највећи проблем у томе што други народи имају свој поглед на генерала Младића.

Највећи проблем је када ми престанемо да имамо свој.

Није проблем што неко у Сарајеву генерала Младића доживљава као злочинца, то је њихово право. То је њихово виђење историје и оно се може критиковати чињеницама, документима и аргументима, али не и мржњом према читавом народу.

Проблем настаје онда када Србин у Београду, Бањалуци или Нишу почне да мери сваку своју реч према томе како ће она бити примљена у Сарајеву, Загребу, Приштини, Бриселу или некој западној престоници.

Тада више не говоримо о слободном критичком мишљењу. Говоримо о страху.

Зато је време да се постави једно једноставно питање.

Да ли Србин има право на сопствено историјско памћење, да поштује своје војнике?

Да ли сме да чита књиге о њима, да ли сме да истражује њихову улогу у ратовима?

Да ли сме да се не слаже са тумачењем које му долази споља и она наметнута?

Наравно да сме.

Али истовремено мора да буде спреман да се суочи и са чињеницама које му нису пријатне. То је суштина зрелог односа према историји.

Патриотизам није слепило.

Патриотизам је способност да волиш свој народ, да памтиш његове жртве и браниш његово право на постојање, али и да не бежиш од чињеница када оне нарушавају слику коју желиш да имаш о сопственој прошлости.

Не морамо да мрзимо Хрвате, Бошњаке или Албанце зато што другачије гледају на Младића.

Али исто тако не смемо дозволити да нам било ко други одређује кога ћемо ми памтити, како ћемо памтити и шта ћемо истраживати.

И ту долазимо до приче о којој се у јавности све више говори, а то је питање масовног пријављивања садржаја који се повезују са величањем Ратка Младића.

Према извештајима који су се појавили у Републици Српској, за само седам дана прикупљено је близу 76.000 пријава које би требало да буду прослеђене Тужилаштву.

Овде морамо бити прецизни.

Тих 76.000 пријава не значи 76.000 кривичних поступака, нити 76.000 ухапшених људи, нити доказ да је свака од тих пријава основана.

Али та бројка свакако показује размере једне организоване кампање пријављивања и отвара питање које је много важније од саме бројке.

Где је реципроцитет?

Ако се системски пријављује садржај који се тумачи као величање српског генерала, да ли постоји једнако ефикасан механизам када су предмет пријава претње према Србима, величање усташке идеологије или коришћење симбола и поздрава који су историјски повезани са усташким режимом?

Ако се од Срба тражи највиши степен осетљивости према жртвама других народа, зар исти критеријум не би морао да важи и када су жртве Срби?

Ако је принцип универзалан, онда мора бити универзалан. Ако није, онда више немамо принцип, већ селективну примену принципа.

И управо ту треба говорити о двоструким аршинима, али без колективног оптуживања било ког народа.

Јер није сваки Хрват усташа.

Није сваки Бошњак непријатељ Срба.

Није сваки Албанац непријатељ Србије.

Одговорност је индивидуална и конкретна.

Али идеологије, симболи и јавни наступи који позивају на мржњу морају се мерити истим аршином, без обзира на то ко их користи.

Управо зато морамо говорити и о појавама које су годинама присутне у хрватском јавном простору.

Поклич „За дом спремни“ историјски је повезан са усташким режимом Независне Државе Хрватске, а чињеница да је његова употреба у појединим савременим контекстима предмет различитих правних тумачења не може избрисати историјско значење које тај поздрав носи.

У Хрватској се заузео став да употреба тог поздрава на почетку песме „Бојна Чавоглаве“, у конкретним околностима тог случаја, није представљала прекршај против јавног реда и мира.

И управо зато треба поставити питање принципа.

Ако један контекст може бити пресудан за правну оцену једног симбола, онда морамо бити изузетно опрезни када се други људи због својих ставова или симбола аутоматски представљају као претња.

Не тражимо да се хапсе Хрвати.

Не тражимо да се забрањује хрватско родољубље.

Не тражимо да се прогањају Бошњаци или Албанци због њиховог националног идентитета.

Али тражимо да нас они не тамниче због родољубивих песама, мајица, транспарената или писања на друштвеним мрежама.

Не тражимо ни да Србија постане огледало онога што код других критикујемо.

Напротив.

У Београду, Нишу и свим другим градовима Србије треба да живе људи различитих националности, да говоре своје језике, чувају своју културу, веру и традицију и да слободно памте своје мртве, све док не прелазе границу закона, претњи и позива на насиље и мржњу.

То није слабост Србије.

То је цивилизацијска нормалност.

Али исти такав стандард мора важити и за Србе.

Србин има право да поштује своје војнике.

Има право да памти своје жртве,  истражује своју историју. Има право да поставља непријатна питања.

Има право да се не слаже са политичким тумачењима која долазе из Сарајева, Загреба, Приштине, Брисела или било ког другог центра.

Али исто тако мора прихватити да други имају право да критикују његове историјске личности, све док то чине без позива на мржњу и насиље… и тамничење.

То је разлика између слободе и пропаганде.

Зато нас не треба да занима да ли ће неко други похвалити наше сећање.

Треба да нас занима да ли смо ми способни да га научно, историјски и достојанствено сачувамо.

Где су наше књиге?

Где су документарни филмови?

Где су архивска истраживања?

Где су историчари који ће аргументима, документима и чињеницама писати о времену у којем је живео и командовао генерал Ратко Младић?

Где су озбиљне научне расправе у којима ће се раздвојити чињенице од пропаганде, командна одговорност од индивидуалне одговорности, политички мит од историјског документа?

Где су млади људи који ће историју учити из извора, а не из кратких објава филтрираних на друштвеним мрежама?

Јер ако ми сами не будемо истраживали сопствену прошлост, други ће то учинити уместо нас.

А када други напишу нашу историју, онда ће нам преостати само да се жалимо што у њој нема места за наше жртве, наше страхове, наше погледе, хероје и наше историјско искуство.

Највећа опасност за један народ није само политички пораз.

Најопасније је када потомци почну да се стиде сопственог постојања, када им се усади уверење да је родољубље само по себи сумњиво, да је памћење сопствених жртава непожељно, застарело и да је свака национална свест нешто чега се треба одрећи да би нас други прихватили.

То није помирење, то је губитак самопоштовања. И ту долазимо до онога што морамо рећи и себи.

Страх се код човека може појавити. То је људски.

Али када страх, лични интерес, удобност, хедонизам или жеља за туђим одобравањем постану јачи од сопственог достојанства, онда човек више не чува ни себе ни своју заједницу ни отаџбину.

Тражили су од нас да променимо свест. Многи су покушавали да је промене.

Али свест једног народа не може се прекројити преко ноћи.

Може се притиснути, уплашии, збуњивати, може се медијски обликовати.

Али памћење које је дубоко укорењено у породицама, гробовима, храмовима, књигама и предању не нестаје зато што је некоме политички непријатно.

Зато Србија не треба да одговори истом мером.

Не треба нам платформа за масовно пријављивање Хрвата.

Не треба нам списак Бошњака.

Не треба нам списак Албанаца.

Не треба нам прогон било кога зато што припада другом народу и другачије мисли.

Не треба да постанемо оно што другима замерамо.

Али нам зато треба држава која ће рећи да су Срби равноправни.

Требају нам институције које ће реаговати када се према Србима позива на насиље… и када се тамниче зато што другачије мисле или воле своју отаџбину и своје хероје и родољубиве песме.

Треба нам култура сећања која ће поштовати српске жртве.

Требају нам историчари који ће истраживати и оно што је непријатно…

Требају нам школе у којима ће се историја учити из извора, а не она наметнута и она да не повредимо истином сопственог ,,џелата”.

И треба нам народ који се више неће плашити од сопствене сенке да каже шта мисли… и да има свој став.

Јер ако се Србин плаши да напише име свог генерала, док се истовремено негде другде толеришу симболи или поруке које вређају српске жртве, онда проблем више није само у једној песми, једној пријави или једном генералу.

Проблем је у систему вредности.

А систем у којем се једном народу стално објашњава да мора да ћути да би доказао да је цивилизован, док се другим странама допушта оно што би се према Србима строго санкционисало, није систем истинског помирења. То је двоструки аршин.

Али борба против двоструких аршина не сме да се претвори у нову мржњу. Ми не треба да мрзимо туђе.

Треба да поштујемо своје.

Не треба да забрањујемо другима да памте. Треба да престанемо да се извињавамо што памтимо.

Не треба да хапсимо туђе родољубље. Треба да престанемо да хапсимо сопствено родољубље у сопственој глави.

И зато се на крају морамо вратити на почетно питање.

Да је генерал Младић био Хрват, Бошњак или Албанац, да ли би његов народ дозволио да му други народи одређују како ће га памтити и сахранити?

Вероватно не би.

Па зашто онда ми то допуштамо себи?

Зашто се толико често више плашимо туђе осуде него сопственог заборава?

Зашто нам је понекад важније шта ће рећи Сарајево, Загреб, Приштина или Брисел него шта ће о нама једног дана рећи наша деца (а то је опасније)?

Не тражимо привилегију или да било ко буде изнад закона.

Не тражимо да се злочини оправдавају.

Не тражимо да се било чије жртве забораве.

Тражимо само једно. Исти аршин.

Ако је родољубље право, онда је то право и српско, и хрватско, и бошњачко, и албанско.

А ако је историја заједничка мука овог простора, онда нико нема право на монопол над истином.

Истина не припада једном народу.

Али ниједан народ нема обавезу да се одрекне сопственог памћења да би неко други био задовољан.

Зато погледајмо себе у огледалу.

Други ће своје памтити, бранити, писати своју историју.

А шта ћемо ми?

Да се делимо? Да се међусобно прозивамо? Да се плашимо? Да ћутимо?

Или ћемо коначно научити да будемо Срби који воле свој народ, поштују своје жртве, истражују своју историју, прихватају чињенице, поштују туђе право на другачији поглед, али не пристају да им било ко одузме право на сопствено памћење?

Јер слобода није слобода ако важи само за једне. Правда није правда ако има различиту цену за различите људе.

А помирење није помирење ако од једне стране тражи само ћутање. Не тражимо привилегију. Тражимо исти аршин.

И ако већ морамо да живимо једни поред других, живимо са мање мржње, више истине и без страха да кажемо ко смо.

Србија треба да памти, да истражује, да поштује своје жртве. Србија треба да поштује и туђе жртве.

Али Србија никада не сме да се стиди што је Србија.

Живела Србија!

Приредио: Ђорђе Бојанић,  главни уредник сајта Српска историја