ЗАСТАВА КОЈА НАС ПАМТИ: БУБАЊСКИ ХЕРОЈИ ПОРУЧУЈУ ДА СЕ СРБИЈА НЕ ЗАБОРАВЉА

Постоје дани који прођу као и сваки други дан, али постоје и они које народ мора да памти, јер су у њима сабрани историја, страдање, борба, вера, слобода и нада генерација које су долазиле пре нас. Један од таквих дана је 15. септембар, Дан српског јединства, слободе и националне заставе, празник који нас подсећа да слобода коју данас подразумевамо није пала са неба, већ је плаћена животима, сузама и жртвама наших предака.

Управо ту поруку коју је саставио проф. историје Ђорђе Бојанић, а монтажу спота одрадио вероучитељ, ђакон Дејан Јовановић, ученици 6/1 разреда ОШ „Бубањски хероји“ из Ниша преточили су у снажан рецитал под називом „Застава која нас памти“, који је ових дана снимљен и објављен као видео, као својеврсни глас једне младе генерације која жели да каже да се прошлост не сме претворити у прашину заборава.

,,Српски војник није носио заставу као обично парче платна, већ као знак да иза њега стоје његова кућа, његова мајка, његова деца, његов народ и његова земља, а када је кретао напред, често није знао да ли ће се икада вратити, али је знао зашто се бори.

И зато је важно да деца данас науче да застава није само симбол који се истакне једном годишње, нити нешто што треба да стоји у витрини и да се вади само када дође празник, већ део националног памћења и један од видљивих знакова припадности заједници која има своју историју, језик, писмо, културу, веру и традицију”, наглашава, Ђорђе Бојанић.

То је порука коју деца из „Бубањских хероја“ шаљу својим вршњацима, својим родитељима, али и свима нама.

Посебна вредност овог рецитала јесте у томе што деца нису само говорила о прошлости, већ су је повезала са сопственом будућношћу.

Јер они који данас стоје са заставом у рукама једнога дана ће бити учитељи, наставници, лекари, инжењери, професори, војници, уметници, родитељи и људи који ће васпитавати неку нову децу, а тада ће се поставити најважније питање: шта смо им оставили и шта смо их научили да памте?

Ако их научимо да се стиде свог имена, добићемо генерације без корена Ако их научимо да презиру сопствену историју, добићемо генерације које не знају одакле су дошле Ако им кажемо да су национални симболи нешто чега треба да се стидимо, одузећемо им део сопственог идентитета. Ако их, међутим, научимо да воле своје, да поштују туђе и да памте жртве својих предака без мржње према било коме, онда смо им оставили нешто много вредније од било каквог материјалног богатства. Оставили смо им корен”, преноси Ђорђе Бојанић.

ОШ „Бубањски хероји“ већ традиционално обележава овај празник на свој начин, а и ове године ученици и наставници ће са српским заставама кренути до нишког меморијалног комплекса Бубањ, места које само по себи носи тешко и болно памћење нашег града и нашег народа, где је у Другом светским рату стрељано око 13.000 људи.

Тамо ће, заједно, отпевати песму „Дедовина“, јер нема снажнијег начина да се један празник посвећен јединству, слободи и националној застави обележи од тога да деца, наставници и школа заједно стану под српску заставу и својим гласом кажу да памћење није прошлост, већ обавеза садашњих генерација, каже Ђорђе Бојанић.

А „Дедовина“ за ученике ове школе није нешто ново.

Прошле године је хор ОШ „Бубањски хероји“ који предводи проф. музичке културе Јована Ђокић, отпевао ову песму, а школа је урадила и видео спот који је остао као трајни запис једне генерације деце која су својим гласом послала поруку о земљи, коренима и наслеђу које смо добили од својих предака.

Ове године та прича добија наставак.

Од спота до живог гласа. Од екрана до Бубња. Од песме до заставе. Од речи до завета.

И управо зато овај рецитал није само још један школски пројекат.

Он је мала, али важна лекција из националног памћења.

Лекција која говори да се слобода мора поштовати, да се жртве морају памтити, да се историја мора учити, да се језик и писмо морају чувати и да се национални симболи не смеју доживљавати као нешто непотребно и превазиђено.

Зато ће ових дана српска тробојка поново бити у рукама наших ученика.

И док буде вијорила над Бубњем, нека њена порука буде једноставна и јасна:

Не тражимо ништа туђе.

Не желимо никоме зло.

Само не желимо да заборавимо своје.

Свој језик.

Своје писмо.

Своју историју.

Своју културу.

Своју веру.

Своје претке.

Своје жртве.

Своју дедовину.

И право да слободно кажемо: МИ СМО СРБИ.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Приредила: Српска историја