Бојанић: ,,НЕБЕСКА СРБИЈА” НИЈЕ ЗА ПОДСМЕХ, ВЕЋ ЗАВЕТ ЖИВИМА

Шта је то ,,Небеска Србија” којој се поједини подсмевају, шта заправо значи када Србин каже да је неко отишао у Небеску Србију и зашто та реченица вековима носи тежину коју не може да разуме онај ко историју једног народа посматра само као низ датума, ратова и политичких одлука?

Небеска Србија није држава на небу, није место које се може уцртати на карту и није политички програм. Она је духовна слика једног народа, његово памћење, његов завет и она невидљива веза између живих и мртвих која човека подсећа да није почео да постоји онога дана када се родио, нити ће све престати онда када затвори очи.

Када говоримо о Небеској Србији, говоримо о Србији Светог Саве, кнеза Лазара и цара Душана, о Његошу и Карађорђу, о Милошу, Његошу и војводама Мишићу, Бојовићу, Путнику, Степи… Тесла, Пупин… а од данас тамо је и Ратко… и војницима који су кроз најтежа времена носили терет историје на својим леђима, али и о хиљадама обичних људи чија имена нису ушла у уџбенике, а без којих не би било ни наше данашње Србије.

Говоримо о онима који су нам оставили више од имена. Оставили су нам меру. Меру части, вере, жртве, одговорности и истрајности.

Зато Небеска Србија није разлог за гордост, већ разлог за преиспитивање.

Свети Сава нас не обавезује само да га славимо, већ да разумемо вредност знања, просвете и духовности. Лазар није остао симбол зато што је био најмоћнији, већ зато што је кроз векове постао образац избора и жртве. Карађорђе нас подсећа да слобода никада није била поклон, а Мишић и његови саборци да се и после најтежег пада може устати када човек има коме да се врати и за шта да се бори.

Зато је смешно када неко мисли да је Небеска Србија само романтична представа прошлости.

Она је, у суштини, питање упућено нама. Шта сте урадили са оним што смо вам оставили?

То питање стоји између сваке генерације и њених предака.

И ту долазимо до Ратка Младића.

За један део српског народа он није само име из једног рата, већ симбол једног времена, једне војске и једне историјске борбе коју су многи Срби доживљавали као борбу за опстанак народа и простора на којем су живели. Зато ће његов одлазак део људи доживети и као одлазак човека у ону исту историјску и духовну поворку којој у свом памћењу припадају њихови преци и ратници.

Можемо памтити, а да не мрзимо.

Можемо волети своје, а да не презиремо туђе.

Можемо поштовати своју историју, а да не затварамо очи пред њеним трагедијама.

И управо ту почиње зрело родољубље.

Јер патриотизам није дозвола да престанемо да мислимо.

Напротив, ако волимо свој народ, онда морамо бити довољно храбри да гледамо и његове победе и његове поразе, и његове хероје и његове заблуде, и његове жртве и његове грешке.

Само онај ко памти истину може достојно да памти своје мртве.

А мртвих је много. Превише.

Иза сваког имена стоји једна породица, једна мајка, један отац, једно дете, једна кућа која је чекала повратак и једна прича која се можда завршила тамо где се данас налази само крст или име и слика на споменику.

Зато Небеска Србија није само поворка великих историјских личности.

Она је и онај непознати војник који је погинуо далеко од свог дома, она жена која је подигла децу након што је остала без мужа, онај учитељ који је у сиромаштву описменио читаве генерације, онај човек који је после рата подигао кућу из пепела и наставио даље, не зато што је било лако, већ зато што је морао да живи и да остави нешто онима после себе.

И ту се прича о Небеској Србији враћа на нас.

На живе.

Јер лако је дивити се мртвима.

Тешко је бити достојан њиховог наслеђа.

Данас имамо више могућности него већина генерација пре нас, али имамо и једну опасност коју они нису имали у овој мери: опасност да све заборавимо док још мислимо да све знамо.

Ако наша деца не знају ко су им били преци, ако не знају зашто су Свети Сава, Видовдан, Косово, Солунски фронт и страдања наших предака део нашег памћења, онда није проблем само у томе што не знају историју. Проблем је што губе корен.

А човек без корена лако постаје човек без правца.

Зато Небеска Србија није окретање прошлости. Она је путоказ за будућност. Она нас пита какву ћемо Србију оставити деци која долазе после нас, хоћемо ли им оставити само земљу на којој живе или и свест о томе ко су, шта су наследили и какву одговорност носе.

Јер једнога дана више нас неће бити.

Неће бити наших расправа, функција, новчаника, друштвених профила.

Неће бити наших титула. Остаће оно што смо учинили, остаће људи којима смо помогли, остаће деца коју смо васпитали, остаће име које смо носили, остаће образ који смо сачували или изгубили.

И остаће питање на које нико други неће моћи да одговори уместо нас.

Шта си урадио са животом који ти је дат?

Зато Небеска Србија није позив да себе прогласимо великима.

Она нас позива да будемо бољи. Није позив да мрзимо друге. Позива нас да не заборавимо своје. Није позив да живимо у прошлости. Позива нас да из прошлости научимо како да живимо у будућности. И није позив да било ком човеку додељујемо Божији суд.

Подсећа нас да ће тај суд једнога дана сачекати све нас.

И мене, тебе, генерала, војника, политичара. И онога који му се данас подсмева.

Сви ћемо једнога дана тамо. И сви ћемо једнога дана пред Бога.

Зато, ако већ говоримо о Небеској Србији, немојмо је претварати у празну паролу.

Немојмо њоме хранити мржњу. Немојмо је користити да бисмо себе прогласили бољима.

Али немојмо дозволити ни да нам је други одузму подсмехом… ти који ти раде су празнина.

Јер имамо право да памтимо своје мртве, да волимо своју земљу, да поштујемо своје претке. Имамо право да чувамо своје име, језик, писмо, веру и историју.

Али уз то право долази и обавеза.

Да будемо достојни… достојни оних чија имена изговарамо… достојни деце која ће после нас носити наше име… достојни Србије коју смо наследили.

Јер можда је управо у томе најдубљи смисао Небеске Србије. Она је висина према којој треба да меримо сопствени живот.

А онда, када се све овоземаљско заврши и када човек остане сам пред оним од чега нико не може побећи, можда ће најважније питање бити управо оно које нам наши преци, стварни и они које је народ претворио у симболе, остављају кроз векове:

„Шта сте урадили са Србијом коју смо вам оставили?“

А једнога дана, сви ћемо код њих. И сви ћемо пред Бога.

До тада, живимо тако да нас се наши преци не постиде.

Живела Србија.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја