ЗАСТАВА КОЈА НАС УЈЕДИЊУЈЕ: Бубањски хероји јединствено обележили Дан српског јединства, слободе и националне заставе

План је био да ученици и наставници крену у традиционални марш до локалитета „Бубањ“, места које својом историјом и страдањем носи посебну тежину за Ниш и насеље Ледена стена и Србију, али нас је овога пута киша спречила да ту намеру остваримо, па смо се окупили у школском дворишту, где смо на једноставан, али снажан и достојанствен начин показали да се љубав према отаџбини не мери местом на којем стојимо, већ осећањем које носимо у себи.

У школском дворишту заједно смо отпевали са школским хором химну Републике Србије, а потом су се низале песме које носе снажну поруку о припадности, завичају, слободи и заједништву, „Дедовина“, „За живот Републике Српске“ и „Весели се, српски роде“, док су ученици са поносом држали српске заставе, показујући да се родољубље најлепше учи онда када се оно не објашњава само речима, већ када се живи, осећа и показује примером, наглашава Ђорђе Бојанић, проф. историје.

Наш циљ није био само да обележимо један празник, већ да код наших ученика оснажимо свест о значају српског јединства, да пробудимо и сачувамо поштовање према националној застави, да негујемо родољубље и љубав према отаџбини, али и да пошаљемо поруку родитељима, нашим суграђанима и свим Србима, ма где живели, да оно што нас повезује мора бити снажније од онога што нас раздваја, преноси Ђорђе Бојанић.

Јер, ако већ живимо у времену у којем смо превише подељени, ако се често делимо по свему и свачему, ако нам понекад постаје важније да докажемо да је неко други у заблуди него да заједно сачувамо оно што је наше, онда морамо пронаћи бар неколико темеља око којих можемо бити јединствени.

Нека то буду наша национална застава, српско ћирилично писмо, наша историја, култура, језик, традиција, љубав према отаџбини и свест да, без обзира на то где живимо и без обзира на све разлике које међу нама постоје, припадамо једном историјском и духовном простору и једном народу који је кроз векове преживео многа искушења и страдања… управо зато што није престао да памти ко је.

Зато волимо и поштујмо нашу заставу.

Она није само комад платна у црвеној, плавој и белој боји, већ симбол државе, слободе, жртава наших предака и свих оних генерација које су се бориле да Србија буде слободна, а када српску заставу подигне дете, онда тај призор има још већу снагу, јер гледамо будућност која учи да се оно што је свето не стиди, већ поштује.

Не смемо дозволити да нас икада више поделе и разједине до те мере да заборавимо оно што нам је заједничко.

Можемо се разликовати у мишљењима, можемо имати различите погледе и ставове, али морамо знати да постоје ствари које су изнад наших тренутних подела, а једна од њих је право народа да памти своју историју, чува свој језик и писмо ћирилицу, поштује своје симболе и воли своју отаџбину, преноси Ђорђе Бојанић.

Дан српског јединства, слободе и националне заставе обележен је свечано и у истуреном одељењењу ОШ ,,Бубањски хероји”, Милка Протић.

Посебно је важно што је Република Србија 2020. године увела 15. септембар као Дан српског јединства, слободе и националне заставе, јер овај празник до тада нисмо имали у нашем државном календару, а једном народу који је толико пута у својој историји морао да се бори за слободу и опстанак свакако је био потребан дан који ће нас подсећати на снагу јединства и на значај националних симбола.

Жалосно је, међутим, што овај дан још увек није у свим школама обележен онако како би могао и требало да буде, јер школа није само место у којем деца уче формуле, датуме и лекције из уџбеника, већ место у којем се формирају људи, њихов однос према знању, култури, историји, језику, заједници и отаџбини.

Ако децу не научимо да поштују оно што је наше, не можемо очекивати да ће то неко други учинити уместо нас.

Зато овакве активности нису споредне и небитне, већ су део васпитања и образовања, јер дете које са својим друговима пева химну Србије, држи заставу и слуша песме које говоре о завичају и припадности, добија поруку да није срамота волети своју земљу, да није срамота знати своју историју и да није срамота бити поносан на оно што јесмо, преноси Ђорђе Бојанић.

Пред велики празник Дан српског јединства, слободе и националне заставе, ученици и наставници ОШ „Бубањски хероји“ из Ниша послали су снажну поруку која није само школски рецитал, већ и подсећање да народ који престане да памти своје претке, своје жртве и своје симболе, полако престаје да памти и себе.

Напротив, то је наша обавеза.

ОШ „Бубањски хероји“ ће и убудуће наставити да негује овакве активности, јер желимо да наши ученици одрастају као образовани, одговорни и добри људи који ће поштовати друге, али истовремено знати ко су и шта носе из свог дома, свог града, свог народа и своје отаџбине.

И зато данас, док српска тробојка стоји у рукама наших ученика, наша порука није усмерена против било кога.

Она је упућена нама самима.

Да не заборавимо.

Да се не стидимо.

Да чувамо ћирилицу.

Да поштујемо заставу.

Да памтимо своје претке.

Да учимо своју децу.

Да будемо јединствени бар око онога што нас вековима чини једним народом.

Јер народ који заборави своје симболе, своју историју и своје духовне и културне темеље лако заборави и себе, а народ који памти, који своју децу учи и који са поносом подиже своју заставу, има право да верује у своју будућност.

Нека зато српска тробојка буде високо, не као симбол подела, већ као симбол заједништва.

Нека нас црвена, плава и бела подсећају да смо један народ који има право на своје име, своју историју, свој језик, своје писмо, своју културу и своју отаџбину.

И нека наша деца једнога дана, када нас не буде било, са истим поносом као данас подигну ту исту заставу и кажу:

„Чували су је наши преци, чували су је наши родитељи и учитељи, а сада је ред на нас.“

Живела Србија!

Живела Република Српска!

Живело српско јединство!

Срећан нам Дан српског јединства, слободе и националне заставе!

Приредила:  Српска историја