Бојанић: СРАМНА ТИШИНА ПЛАТНА: Док други снимају историју… ми форсирамо комедије

Постоје народи који своју историју носе у уџбеницима… и постоје народи који је носе у срцу. Србија је, нажалост, све више између те две истине: знамо, али не осећамо довољно. А народ који престане да осећа своју историју… почиње да је заборавља.

Зато је филм важан. Не као забава. Не као бекство. Већ као живо сећање.

Деценијама смо гледали исту причу. Такозвани „партизански филмови“ нису били филмови истине, већ филмови идеологије. У њима је доминирао култ једног времена, једног покрета и једног вође, док су многе друге истине гурнуте у страну.

Српско страдање, српска голгота, српски подвиг… остали су у сенци.

Где су наши играни филмови о 1300 каплара? Где је еп о преласку преко албанских гудура, о залеђеним стопама и живој вери? Где су приче о цару Душану, о кнезу Лазару, о држави која је била сила и народу који је био стуб Балкана? Где је истина о страдању Срба у НДХ, о Јасеновцу, Јадoвну о јамама, о тишини која је прекрила крике?

Срећом у данашњем времену имамо филм Дара из Јасеновца, имамо и о краљу Петру Карађорђевићу и о Немањићима, што је за похвалу.

Имамо и појединачне покушаје. Филмове који говоре суштину. Али немамо некога  ко ће да  подрижи.

Немамо медије који ће их приказати. Немамо вољу да их подигнемо на ниво који заслужују.

Филм „Жетва“ говори о страдању Срба на Косову и Метохији, о „жутој кући“, о времену када је истина била опасна. Ипак, остаје у тишини. Као да се бојимо сопствених рана. Као да мислимо да ће, ако их не видимо… престати да постоје.

А неће.

Имамо и документарне филмове о Јасеновцу (Данка Вадовића), сведочанства, покушаје да се истина отргне од заборава. Имамо приче о страдању деце, о невинима, о ,,33 анђела“ (Бранка Димовића Димеског). Имамо одличан филм ,,Божић 1943″. Али ти филмови не стижу до народа у Србији. Не улазе у домове,  биоскопе и на телевизији.

Не постају део колективног памћења.

А управо то је њихова сврха.

И онда долазимо до питања које боли.

Како је могуће да немамо играни филм о Кошарама?

Како је могуће да немамо филм о Паштрику?

Да ли је могуће да подвиг једне генерације, која је на граници бранила државу од много јачег непријатеља, није заслужио велико платно? Да ли је могуће да хероји који су дали животе остану само у сећањима сабораца и породица?

Зар то није срамота?

У времену када се улажу огромна средства у филмове који насмеју на тренутак, али не оставе никакав траг… ми немамо филм о најсветлијим примерима жртве, части и одбране отаџбине.

Имамо превише смех без корена, забаву без памћења, приче које не граде ништа.

А без темеља… нема ни куће.

Битке на Кошарама и Паштрику нису само војне епизоде. То су приче о младим људима који су стајали тамо где многи не би смели. То су приче о страху који се побеђује, о другарству, о жртви која нема цену.

То су приче које треба да гледају генерације… да знају ко су, одакле су и шта су у стању да буду.

А ми ћутимо.

Филм је данас јаче оружје од књиге… не зато што је вреднији, већ зато што допире до више људи. У времену када се чита мање, а гледа више, филм постаје нова књига народа. Ново огледало. Нова истина.

Зато нам не требају више туђе приче о нама. Не треба нам више искривљена слика. Не треба нам историја у којој смо споредни ликови.

Потребан нам је наш филм, српски филм.

Филм који неће бити ни пропаганда, ни мржња… већ истина. Болна, тешка, али наша.

ПРЕДЛОЗИ ЗА СРПСКЕ ФИЛМОВЕ КОЈИ СУ НАМ ПОТРЕБНИ:

*„1300 каплара“ – прича о младости која је отишла у рат и постала бесмртна.

*„Албанска голгота“ – епски филм о страдању, жртви и васкрсу српске војске.

*„Цар Душан – Закон и мач“ – државничка и историјска драма о најмоћнијем српском владару.

*„Косовски завет“ – филм о кнезу Лазару, не као миту, већ као избору.

*„Јасеновац – тишина која вришти“… без улепшавања, без страха, само истина.

*„Деца Козаре“ – судбина најневинијих деце, жена и стараца, која мора бити испричана свету.

*„Жута кућа“ – политички трилер заснован на истини коју многи желе да сакрију.

*„Кошаре“ – еп о одбрани границе и жртви младегенерације.

*„Паштрик“ – прича о истрајности и одбрани под немогућим условима.

*„Карађорђе“ – филм о човеку који је подигао народ када нико други није смео.

*„Срби на Космету данас“… савремена драма о опстанку, страху и вери.

*„Заборав“ – метафоричан филм о народу који губи сећање – и борби да га поврати.

*„Церска победа“ – прва савезничка победа у Првом светском рату, прича о српском сељаку који постаје јунак.

*„Колубара“ – драма о повлачењу и повратку, о војводи Живојину Мишићу и народу који устаје кад је најтеже.

*„Мојковац – Божићни штит“… филм о жртви црногорске војске која је спасила српску војску у повлачењу.

*„Солунски фронт“ – васкрс Србије, прича о повратку, победи и сузама радосницама, народа који је био као покретни леш.

*„Топлички устанак“… једини устанак у окупираној Европи током Првог светског рата, храброст без наде, али са вером.

*„Гвоздени пук“…  легендарна јединица и њени људи, од крви и меса, али већи од живота.

*„Свети Сава – пут народа“… духовна драма о утемељењу српског идентитета.

*„Видовдан“… више временских линија које повезују 1389, 1914. и данас… питање избора и жртве.

*„Српске мајке“- филм о женама које су поднеле највећу жртву, често заборављеним хероинима историје.

Све су ово теме које не траже само новац… већ вољу, храброст и свест да филм није само уметност, већ и памћење народа.

Ово није позив на поделу. Ово није позив на мржњу.

Ово је позив на памћење.

Јер народ који заборави… престаје да постоји.

Ако не снимимо истину о себи – други ће је написати без нас.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја