Бојанић: ЈУГОСЛАВИЈА – НАЈОПАСНИЈА И НАЈДУЖА СРПСКА ЗАБЛУДА

Постоје заблуде које народ плаћа деценијама.

А постоје оне које га коштају душе.

Југославија није била само политичка грешка.

За Србе, она је била најопаснија заблуда.

Српски народ је у 20. век ушао као победник, са монархијом, краљем, државом и јасном свешћу о себи и својим коренима.

Иза себе је имао славу Церске и Колубарске битке – победе које су одјекнуле светом. А онда је, уместо да ту победу претвори у трајну државну снагу, пристао да је утопи у нешто што није било ни природно ни одрживо.

Прва Југославија била је одрицање од себе, стварањем такве заједнице, што нам је било наметнуто.

Друга… отуђење од сопственог бића.

Под вођством туђина Јосип Броза Тита, Срби су заменили своју монархију и историјски континуитет идеологијом и вођом који није проистекао из српске традиције.

Тада се отишло корак даље – та творевина и систем нису само релативизовали српство, већ су га  систематски разграђивали. Под паролом „братства и јединства“, српски народ је научен да ћути о себи, да се стиди своје историје и да сопствене жртве не помиње да не би „реметио односе и братство“.

Народ који је имао краља… почео је да кличе „другу“. Народ који је имао државу… почео је да верује у творевину.

И ту долазимо до најболније истине коју многи избегавају:

У структурама те нове државе нашли су се и они који су до јуче били непријатељи српског народа.

Историја бележи да су поједини припадници усташког покрета, након рата, нашли пут до новог система, често кроз прећуткивање прошлости и политичке компромисе. То није била правда… то је био темељ једне опасне неправде.

А Срби су ћутали.

Ћутали су и када им је држава разбијана изнутра… када је Србија постала једина република са унутрашњим поделама (покрајинама, те поделе нас коштају и данас).

Ћутали су и када су им говорили да је национални идентитет нешто што треба напустити.

Ћутали су и када су почели да заборављају ко су.

То није био само политички процес.

То је био духовни суноврат.

Време у којем се народ удаљио од Бога, у којем се крсна слава све ређе славила, у којем је литургија замењена комунистичком идеологијом.

Време у којем је Србин почео да каже да је „Југословен“, као да се може побећи од сопственог корена.

И док су други унутар те исте државе чували своје име, своју веру и свој идентитет и стварали вештачки…  Срби су учили да све то релативизују.

Када се Југославија распала, није се распала случајно… распала се јер није имала заједнички темељ и корен, историју.

Сви су тражили своје државе.

Сви, осим Срба… који су и даље патили за Титовом Југославијом… индоктринирани комунистичким заблудама… што и даље траје, тиња.

И онда долази низ трагедија: ратови, санкције, страдања… па чак и НАТО бомбардовање СР Југославије – агресија на Србију и српски народ, али под именом државе која више није имала суштину. Срби су на Битка на Кошарама и Битка на Паштрику бранили отаџбину Србију, не Југославију… али формално, и даље у оквиру Југославије.

Чак и после политичких промена 2000. године, Србија није одмах постала оно што јесте, и даље се гушила у тој вештачкој југословенској творевини.

Наставила је да постоји као Савезна Република Југославија до 2003, а затим као државна заједница Србија и Црна Гора.

Тек након референдума у Црна Гора 2006. године, Србија је поново постала самостална… и СРБИЈА.

Али ни тада својом вољом.

Већ зато што више није имала са ким.

То је горка истина која мора да заболи.

Да није било тог референдума, питање је да ли бисмо и данас живели у некој новој варијанти исте заблуде… без јасног имена, без јасне свести, без пуне државности.

Зато је носталгија за Југославијом опасна.

Она није сећање… она је бекство од истине.

Светосавски пут, пут Светог Саве, није пут одрицања. То је пут повратка себи…  вери, идентитету, истини. То је пут који нас учи да не градимо своју будућност на туђим пројектима, већ на сопственим темељима.

Јер истина је проста:

Срби су у Југославији изгубили и државу, и Светосавску веру, и време, и део себе… јасан идентитет.

И ако ту лекцију не научимо… изгубићемо је поново.

Зато овај текст није позив на мржњу.

Ово је позив на буђење.

Да се вратимо себи.

Да се вратимо вери.

Да се вратимо истини и суштини.

Јер народ који заборави ко је… лако постане оно што други желе да буде… што нам се дешавало, када су нам туђини кројили историју.

А Срби то више не смеју да дозволе.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја