Бојанић: Ћирилица не нестаје – ми је убијамо. Издали смо своја слова… хоћемо ли и народ?

Замислимо на тренутак да се у Хрватској у службеној комуникацији појави ћирилица као доминантно писмо.

Да ли би то било прихваћено као „разноликост“ или би изазвало бурне реакције? Одговор знамо.

Управо зато је питање: зашто је у Србији све дозвољено… осим доследности према сопственом идентитету?

Данас, велики број угоститељских објеката, кафића, продавница и тржних центара носи латиничне натписе, на многим сајтовима, порталима, телевизијама се пише латиницом.

Називи брендова, рекламе, менији… све је на писму које није наше изворно.

У књижарама, парадокс је још већи: књиге о српској историји, страдањима и идентитету… штампане су латиницом.

Као да сами себи шаљемо поруку да је наше писмо непожељно, застарело или „мање модерно“.

А није тако.

Ћирилица није само средство комуникације. Она је темељ нашег културног и духовног идентитета.

Ћирилица је од увек била носилац писмености, вере и историјског памћења. Забрањивана је у различитим историјским периодима, потискивана, прогоњена… али никада није нестала.

Преживела је империје, ратове и окупације, угњетавања, асимилације.

Иронија је да данас, у слободној држави, сама себе потискујемо.

Погледајмо друге народе. У Русији, Грчкој, Француској, Немачкој, Израелу или Бугарској, национално писмо није ствар избора већ подразумевани стандард. Чак и глобални брендови, попут Coca-Cola, прилагођавају се домаћем језику и писму. Тамо нико не поставља питање „шта је модерније“, већ шта је природно и своје.

Код нас се, нажалост, често води обрнута логика. Ћирилица се доживљава као нешто што треба „чувати за свечане прилике“, док је латиница „практична“, „урбана“, „савремена“.

Та подела је вештачка и опасна. Јер, када један народ своје писмо почне да везује за прошлост, а туђе за будућност… он полако пристаје да његова будућност више не буде његова.

Зато је време да се о овом питању говори отворено и одговорно.

Једна од мера која се намеће као логична јесте увођење јасне језичке политике у јавном простору. Ако неко жели да користи латиницу на натписима, фирмама, медијима, сајтовима и рекламама… то може бити дозвољено, али уз одређене финансијске обавезе (порез). Годишњи порези на латиничне натписе у јавном простору не би били казна, већ подстицај да се национално писмо врати тамо где му је место… у свакодневни живот.

Ово није позив на забрану, већ на равнотежу. Али и на одговорност.

Јер, народ не нестаје само када изгуби територију. Народ нестаје када изгуби свест о себи. А писмо је један од најјаснијих израза те свести.

Ћирилица није питање политике. Није ни питање идеологије. Она је питање опстанка.

Док други народи чувају своја слова као светињу, ми их се одричемо као да су терет.

Ако је не сачувамо… неће нестати само слова. Нестаће траг да смо икада били оно што јесмо.

ИЗГОВОР КОЈИ НЕ ДРЖИ ВОДУ

Често ћемо чути исти, већ излизани аргумент: „Па на телефонима и лаптоповима је све на латиници, тако је лакше.“ Али то није разлог… то је изговор. И то слаб изговор.

Данас, у времену технолошког напретка, када се апликације инсталирају једним додиром, када се језици и писма мењају за неколико секунди, прича о „немогућности“ коришћења ћирилице једноставно не стоји.

На сваком савременом уређају… било да је у питању телефон, рачунар или таблет, ћирилично писмо може се лако подесити и користити равноправно са латиницом.

Као што се инсталира латинична тастатура, тако се инсталира и ћирилична. Без напора, без препрека.

Проблем, дакле, није у технологији – већ у вољи.

Навикли смо да прихватамо оно што нам се нуди као „подразумевано“, без питања да ли је то у складу са нашим идентитетом. Уместо да технологију прилагодимо себи, ми смо се прилагодили њој… и то на штету сопственог писма. А управо би требало да буде обрнуто.

Није тачно да је ћирилица непрактична. Нити да је спора. Нити да је „застарела“. То су само оправдања којима прикривамо сопствену равнодушност.

Јер, кад нешто заиста желимо да сачувамо… ми нађемо начин. А кад не желимо… увек нађемо изговор.

Зато питање није да ли можемо да користимо ћирилицу на савременим уређајима. Можемо… лако и једноставно.

Питање је: да ли хоћемо?

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја