Бојанић: ТИХИ СТУБОВИ НАШЕГ ТРАЈАЊА… МАЈКЕ

Споменик српским мајкама као опомена једном народу

У времену дубоких политичких и идеолошких  подела, у којем се појмови грађанског друштва, европских вредности, модерности и критичког односа према прошлости понекад намерно или ненамерно претварају у средство за потискивање националног памћења, потребно је отворити простор за другачији разговор, разговор без комплекса ниже вредности, али и без митоманског улепшавања сопствене прошлости, разговор у којем ћемо моћи да поштујемо друге, а да због тога не презремо себе, да прихватамо оно што је добро из света, а да истовремено не пристајемо на то да нам било ко одређује шта морамо да заборавимо.

Ове колумне зато неће бити позив на затварање према свету, нити на мржњу према онима који мисле другачије, већ покушај трежњења од сопствених заблуда, од идеолошких наслага које су се деценијама таложиле преко нашег историјског памћења, од презира према сопственој традицији и од уверења да је све што је наше по правилу заостало, а све што долази споља по дефиницији напредније и вредније.

МАЈКЕ

Почећемо од оних које су можда најмање говориле, а највише оставиле. Почећемо од српских мајки, јер ако желимо да разумемо како је један народ вековима успевао да преживи ратове, прогоне, сиромаштво, губитак државе и бројне историјске ломове, морамо најпре погледати тамо где почиње сваки народ, у породицу, у мајчине руке и у тихо преношење вере, језика, имена и памћења са једног поколења на друго.

Ово је покушај да се поново сетимо онога што смо били, да бисмо могли озбиљније да одлучујемо о томе шта желимо да будемo.

СПОМЕНИК МАЈКАМА

Споменик српским мајкама пред Домом Војске Србије, дело вајара Мирка Мркића Острошког, откривено 24. марта 2017. године, чија композиција у себи сабира различите епохе српске историје и кроз ликове жена, мајки, страдалница, ратница и спаситељки говори о једној теми која је много већа од саме скулптуре, о непрекинутој борби једног народа да сачува живот, породицу, веру, име и памћење.

Можда нам је баш то сабрање данас потребно.

У средишту композиције налази се Сока Лолић, мајка потпоручника Живадина Лолића, који је остао на Кајмакчалану, а око њеног лика сабрани су ликови преподобне Анастасије, мајке Светог Саве, кнегиње Милице, преподобне Евгеније, мати Ангелине Бранковић, Макрене Спасојевић, Милунке Савић и Дијане Будисављевић, док композицију употпуњују Мајка са Козаре и Мајка са Космета, чиме је у једном уметничком простору успостављена необична и снажна веза између средњовековне Србије, ослободилачких ратова, страдања у двадесетом веку и нашег савременог историјског тренутка.

Можда нам је баш овакав али грандиозни споменик потребан у свим већим градовима… ради опомене заблуделог рода.

Када се та лица погледају пажљивије, постаје јасно да ово није само споменик женама које су нешто велико учиниле у различитим временима, већ споменик једној врсти жртве која је у историји често остајала без довољно речи, јер су се историјске књиге углавном писале о владарима, војскама, биткама и државним  и политичким одлукама, док је живот народа много чешће почивао на раменима оних који нису командовали армијама, нису потписивали повеље и нису улазили у дворске хронике, већ су рађали децу, чували домове, подизали сирочад, чекали синове, сахрањивали мужеве и после сваке несреће поново подизали живот из рушевина.

Зато је српска мајка кроз векове била много више од биолошког темеља породице, јер је у условима дугих ратова, миграција, окупација и прогона често постајала и чувар идентитета, она која је детету преносила језик, веру, обичај, породично памћење и свест о томе коме припада, па је оно што је изгледало као обична свакодневица у ствари представљало један од најважнијих облика историјског опстанка.

У том смислу лик преподобне Анастасије, мајке Светог Саве, није само сећање на једну жену из лозе Немањића, већ подсећање на време у којем су породица, вера, држава и просвета били тесно повезани у изградњи духовног и културног живота српског народа, а њен син Сава постао је једна од централних личности српске историје управо зато што је у свом делу повезао духовност, образовање, црквену организацију и културно уређење заједнице.

Зато је Свети Сава за српски народ много више од историјске личности коју помињемо у школским свечаностима, јер Светосавље у свом најдубљем значењу подразумева уверење да човек не може бити потпуно образован ако није истовремено васпитан, да знање без моралне одговорности може постати празно и опасно, као што ни национална припадност без духовности, културе и одговорности према другима не може бити довољна да један народ очува своје достојанство.

У том светлу треба разумети и лик кнегиње Милице, која је после Косовске битке преузела огроман терет очувања државног и породичног живота, јер је у времену када је српска држава била изложена снажним историјским притисцима било потребно сачувати оно што се могло сачувати, подићи наследнике, одржати државну нит и сачувати духовну везу са оним што је постојало пре катастрофе, а њен живот показује да историјски подвиг није увек само у победи на бојном пољу, већ и у способности да се после пораза сачувају људи, вера и памћење.

Мати Ангелина Бранковић припада другом времену и другој врсти страдања, времену у којем је српски народ губио државне оквире, померао се преко граница и покушавао да у новим срединама сачува оно што је носио из старе аутохтоне постојбине, а њен живот сведочи да народ може изгубити политичку моћ и територијалну сигурност, али да није потпуно поражен све док сачува језик, веру, породицу, културу и свест о сопственом пореклу… о припадности.

Посебно снажан прелаз представља лик Макрене Спасојевић, јер се кроз њену причу велика историја Великог рата изненада спушта на ниво једне мајке и једног сина, па све карте Европе, војне операције, дипломатске одлуке и велики историјски догађаји одједном добијају лице човека који негде далеко од своје куће мисли на мајку, док мајка код куће мисли на њега и пита се да ли је жив, да ли је гладан, да ли му је хладно и да ли ће се икада вратити.

Милунка Савић у ту причу уноси снагу жене која је у најтежим временима могла да стане раме уз раме са мушкарцима на бојном пољу, али њена величина није само у ратним одликовањима и храбрости, већ и у чињеници да је после ратова њен живот настављен кроз бригу о деци и породици, у немаштини… што нас подсећа да се подвиг не завршава када престане пуцњава, јер се после рата најтежа борба често наставља у сиромаштву, болу, усамљености и потреби да се поново успостави нормалан живот.

Дијана Будисављевић отвара још једну од најпотреснијих страница наше историје, јер је њена акција спасавања и збрињавања деце из усташких логора током Другог светског рата представљала огроман хуманитарни подухват, али то је дискутабилно… што та деца нису предавана српским породицама, већ католичким и та деца ју постајала Хрвати католичке вероисповести… чињеница  је да су заједно са њом и њеним сарадницима, спасаване хиљаде деце спашена. Али, ипак то је била она трећа заповест усташа у НДХ: једну трећину побити, једну протерати и једну покатоличити.

Али, свакако, хвала јој што је спасила део Српске деце… која су постали Хрвати и расли и одгајани у католичком духу.

А онда долази Мајка са Козаре, један од најснажнијих симбола страдања цивилног становништва у Другом светском рату, лик који у себи носи страх жене која бежи са дететом од Усташ8ких звери, неизвесност човека који не зна где ће преноћити, бол мајке која гледа како јој се пред очима руши свет који је до јуче био њен дом, али и ону невероватну снагу која човеку омогућава да и у најтежим околностима настави да штити живот.

На крају композиције стоји Мајка са Космета, и управо зато овај споменик не припада само прошлости, јер њено присуство показује да питања идентитета, породице, вере, памћења и опстанка нису завршена историјска поглавља која можемо оставити у музејима, већ питања која се и данас постављају људима који покушавају да сачувају породични живот, језик, веру и културно наслеђе у средини у којој су изложени различитим политичким и друштвеним притисцима.

И управо ту овај споменик постаје много више од спомен обележја. Он постаје опомена.

Не опомена против неког другог народа, вере или цивилизације, већ опомена нама самима да се народ не губи само онда када изгуби територију или државну моћ, већ и онда када престане да зна шта треба да памти, када своју историју почне да доживљава као терет, када сопствену традицију прогласи за нешто заостало само зато што је стара и када почне да верује да све што долази споља аутоматски има већу вредност од онога што је вековима стварано у сопственој кући.

Србија не треба да се затвара према Европи, нити је европска сарадња сама по себи супротна српском идентитету, али је опасна свака идеја по којој би прихватање било ког савременог политичког или културног модела морало да значи одрицање од сопственог историјског искуства, јер Европа није један једини културни образац, нити је било која институција власник историје, морала или истине, а Србија има право да са светом разговара као народ који зна своје корене, а не као заједница која тек треба да добије дозволу да буде оно што јесте.

Још је опаснија заблуда да ће нам у најтежим тренуцима спас доћи од оних који наше интересе не морају доживљавати као своје, јер међународни односи нису простор у којем државе делују само из пријатељства и саосећања, већ пре свега из сопствених интереса, па је историјски зрела политика увек она која уме да разговара са свима, али која не препушта другима одговорност за сопствени опстанак.

Зато не треба тражити спас у туђем памћењу, нити очекивати да ће неко други више бринути о нашим жртвама него што бринемо ми, као што не треба очекивати да ће други сачувати наш језик ако га ми сами запостављамо, да ће други пренети нашој деци наше историјско искуство ако смо ми одустали од тога да их учимо, или да ће други разумети вредност наших светиња ако смо ми сами престали да их доживљавамо као живи део сопственог идентитета.

Зато је неопходно вратити озбиљност односу према сопственој историји, али без митологизације која од прошлости прави бајку и без идеолошког прекрајања и умањења које од ње прави средство дневне политике, јер национализам који нам је потребан није родољубље галаме, увреда и презира према другима, већ патриотизам знања, одговорности, памћења и спремности да се сопствена култура чува тако што ће се разумети, проучавати и преносити.

Морамо зато отворено говорити и о наслеђу комунистичке Југославије, али без поједностављивања историје, јер је чињеница да је после 1945. године дошло до снажног идеолошког преобликовања друштва, да је јавни утицај Цркве био ограничаван, да је верска настава избачена из јавног школства и да су различити облици традиционалног националног и верског живота били потиснути из званичног јавног простора, док је југословенски наднационални идентитет добио значајно место у новом државном систему… када смо постали Југословени и заборавили да смо Срби… тако смо се и изјашњавали у пасошима, као Југословени.

Ипак, последице тог дугог Југословенског раздобља не треба потцењивати (оне трају и данас), јер је читавим генерацијама било потребно да поново откривају оно што је претходним поколењима било природно, од односа према вери и Светом Сави до познавања сопствене националне аутохтоне историје, страдања и културног наслеђа, а тај прекид у преношењу памћења оставио је трага који се и данас осећа.

Зато нам није потребан повратак било којој старој идеологији, већ повратак озбиљном односу према сопственом идентитету, јер човек који зна ко је не мора да мрзи никога, а народ који познаје сопствену историју не мора да презире туђу, док онај ко се стиди сопствених корена лако постаје зависан од туђих тумачења.

Нашој деци не требају ни комплекси ниже вредности ни комплекси више вредности, већ истина, а истина значи да можемо поштовати друге народе и њихове културе, сарађивати са различитим државама и прихватати оно што је добро и корисно из других цивилизацијских искустава, али истовремено знати да Свети Сава није мање вредан зато што није део неке савремене политичке агенде, да Немањићке задужбине нису мање значајне зато што су настале пре модерне Европе и стварања Америке9, да Косово и Метохија нису само географски појам, да Јасеновац није само једна ставка у историјском уџбенику и да породично памћење није нешто чега се треба стидети.

Потребно нам је више родољубља, али родољубља које ће се видети у томе да човек прочита књигу о сопственој историји, да посети манастир, да зна ко су му били преци, националне споменике,  да научи дете да поштује породицу, да не заборавља жртве, да чува језик и писмо (ћирилицу) и да разуме да припадност једном народу није привремена политичка етикета, већ одговорност према онима који су живели пре нас и према онима који ће живети после нас.

И зато је овај споменик толико важан.

Он нас не позива да живимо у прошлости.

Он нас приморава да размислимо шта из прошлости морамо понети у будућност.

У њему су мајке које су рађале светитеље, жене које су сачувале породице после националних катастрофа, мајке које су испраћале синове у рат, жене које су спасавале туђу децу, страдалнице које су са својом децом пролазиле кроз збегове и логоре и мајке које и данас покушавају да својој деци обезбеде живот у местима која су за њих много више од обичног простора на карти.

Зато би свако ко прође поред њих требало да застане бар на тренутак и да се запита шта је остало од њихове жртве ако ми више не знамо да је препознамо, шта вреди њихова борба ако ми својој деци не пренесемо истину о времену у којем су живеле и шта значи победа једног народа ако његова нова поколења више не осећају никакву одговорност према сопственим коренима.

Српска мајка је кроз векове била први чувар језика, први учитељ вере, први преносилац породичног памћења и прва школа у којој је дете сазнавало да живот није само оно што почиње његовим рођењем, већ да иза њега стоји дуг низ људи који су пре њега живели, радили, страдали, молили се, градили и остављали нешто својим потомцима.

Зато овај споменик треба читати као једну велику реченицу српске историје.

А њена порука је једноставна, иако није лака.

Не заборављајте ко сте.

Не зато да бисте били против некога, већ зато да бисте имали право да будете своји.

Не зато да бисте мрзели туђе, већ да бисте умели да цените своје.

Не зато да бисте живели у прошлости, већ да бисте у будућност ушли са свешћу о томе одакле сте дошли… и ко сте.

Јер народ не траје само зато што има територију, институције и државу, већ зато што између једног поколења и другог постоји жива нит памћења, а када та нит пукне, може остати и држава, могу остати границе, могу остати улице и зграде, али се полако губи оно најважније, свест о томе ко смо и зашто нам је важно да трајемо.

Зато су лица српских мајки пред Домом Војске Србије много више од успомене на жене које су живеле пре нас.

Она су огледало нашег времена.

И питање које нам постављају није шта су оне учиниле за Србију.

То већ знамо.

Питање је шта ћемо ми учинити са Србијом коју су нам оставиле.

Бдећи над колевкама, бделе су над судбином народа. Сада је на нама да бдимо над памћењем које су нам повериле.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја