Бојанић: КОЧЕВСКИ РОГ – ГРОБНИЦА СРПСКЕ ОМЛАДИНЕ И ЗАБРАЊЕНА ИСТИНА XX ВЕКА
На крају Другог светског рата хиљаде Срба нестале су у шумама Словеније. Осам деценија касније, њихове жртве још увек немају достојан споменик у престоници Србије нити место које заслужују у школским уџбеницима.
Постоје догађаји у историји једног народа који, без обзира на протек времена, траже истину, достојанство и сећање. Један од таквих догађаја јесте страдање хиљада Срба на простору Кочевског рога у Словенији током пролећа и лета 1945. године.
Док је Други светски рат у Европи био на самом крају, многе српске војне и цивилне колоне повлачиле су се ка западу у нади да ће се предати западним савезницима. Међу њима су били припадници различитих антикомунистичких формација, али и велики број младих људи који су страховали од револуционарне одмазде нових власти.
Према сведочењима преживелих и бројним емигрантским изворима, велики број заробљених Срба враћен је из савезничких логора у руке југословенских комунистичких власти. Након тога уследила су масовна погубљења на више локација у Словенији, међу којима је Кочевски рог постао један од најпознатијих симбола страдања.
О овим догађајима опширно је писао Боривој Карапанџић, један од најпознатијих српских публициста у емиграцији и аутор књиге „Кочевје – Титов најкрвавији злочин“.
Карапанџић је припадао генерацији која је непосредно сведочила трагичним догађајима из 1945. године, а у својим радовима настојао је да сачува од заборава судбину поражене српске стране у грађанском и револуционарном сукобу.
У својој књизи он износи податке о масовним ликвидацијама четника, припадника Српског добровољачког корпуса и других заробљеника на простору Словеније. Иако историчари и данас расправљају о тачном броју жртава, мало ко озбиљан спори да су на Кочевском рогу и другим стратиштима извршена масовна погубљења без суђења и права на одбрану.
Посебно је трагична чињеница да су међу убијенима били бројни младићи, ученици, студенти и припадници српске националне омладине. За многе од њих породице никада нису добиле ни гроб ни званично обавештење о њиховој судбини. Њихова имена деценијама су остајала скривена иза зидова идеолошке цензуре.
У послератној Југославији о овим злочинима готово да није било дозвољено говорити. Политика „братства и јединства“ није остављала простор за отварање тема које би довеле у питање званичну револуционарну слику прошлости. Због тога су многа сведочанства сачувана управо у српској политичкој емиграцији, чији су аутори деценијама прикупљали имена страдалих, сведочења преживелих и документа која су указивала на размере трагедије.
Данас, када су доступни бројни архиви и када се о послератним ликвидацијама отвореније говори него раније, постоји морална обавеза да се ове теме истражују без идеолошких предрасуда.
Поштовање према жртвама не сме зависити од њихове политичке или војне припадности. Свако ко је лишен живота без суда и правичног поступка заслужује истину и достојанствено сећање.
Зато је неопходно да страдање на Кочевском рогу, као и друга послератна стратишта српског народа, добију заслужено место у настави историје. Ученици треба да знају да историја није састављена само од победа, већ и од трагедија које су обликовале судбину народа. Без разумевања Кочевског рога, Тезна, Зиданог Моста и других места страдања, слика српске историје XX века остаје непотпуна.
Сећање на жртве није позив на мржњу, нити на нове поделе. Напротив, оно је позив на истину, историјску одговорност и поштовање према свим невино пострадалима. Народ који заборавља своје жртве ризикује да изгуби део свог историјског идентитета. Зато Кочевски рог није само место страдања – он је и опомена да истина, ма колико дуго била скривана, на крају увек пронађе пут до памћења народа.
Посебно забрињава чињеница да страдање Срба на Кочевском рогу ни после више од осам деценија није добило место у култури сећања које заслужује. Србија данас нема ни достојанствено централно спомен-обележје посвећено жртвама Кочевског рога у свом главном граду, иако је реч о једном од најтрагичнијих догађаја у српској историји XX века… поред Добоја, Сурдулице, Дубоке долине, Јасеновца, Јадовна, Пага… Голог отока, Лисичијег порока, Пасијих гробља…
Свако озбиљно друштво памти своје жртве. Споменици нису подизање зидова међу народима, већ мостови према истини и сећању. Зато би Београд, као престоница српског народа, морао да добије споменик посвећен невино пострадалим Србима на Кочевском рогу и другим послератним стратиштима. То би био цивилизацијски чин поштовања према жртвама и њиховим породицама.
Истовремено, ова тема мора добити заслужено место у уџбеницима историје. Без образовања младих генерација нема ни трајног памћења. Ако ученици не уче о Кочевском рогу, Тезну, Зиданом Мосту и другим местима страдања, онда ће читави делови националне историје остати препуштени забораву.
Култура сећања не гради се сама од себе. Она се гради кроз истраживања, књиге, документарне филмове, научне скупове, споменике и школске програме. Без тога нема истинског суочавања са прошлошћу, нити поштовања према онима који су страдали. Зато је крајње време да Кочевски рог престане да буде тема о којој се говори само у уском кругу историчара и потомака жртава, већ да постане део колективног памћења српског народа.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
