Бојанић: ТУГА ДО НЕБА! БОЛНА ПРИЧА О КЛАЊУ СРПСКЕ ДЕЦЕ У ДРАКУЛИЋУ, МОТИКАМА И ШАРГОВЦУ

При полагању венаца председник Републике Српске Милорад Додик, рекао је ,,Ово треба да буде место нашег трајног сјећања. Ако немате своју државу, онда нема ни слободе. Да је прије 80 година постојала Република Српска, овог злочина не би ни било. Зато трајно треба да се боримо за своју државу и своју слободу”.

Милорад Додик је најавио снимање документарно играног филма који ће бити посвећен Србима страдалим у овом злочину.

Овак злочин у овим насељима представља највећи покољ и зло у само једном дану, нешто невероватно, да људски ум не може да замисли. Када су под наредбом Јосипа Мишлова и фра Мирослава Филиповића усташе убијале су Србе секирама, србосецима и крамповима, то је био злочин који људски ум не памти.

Невероватан је и запис да су усташе у селима Дракулић, Демировац и Међеђа од младих девојака захтевали ,,да дигну сукње, потом их бајонетима боли међу ноге”… толико понизно, јадно и бедно.  Ове податке ми Срби морамо знати, из разлога да нам се то зло не би поновило.

ИЗЈАВА ВРЕДНА БЛАГА, БОЛНА ПРИЧА О КЛАЊУ СРПСКЕ ДЕЦЕ… УСТАШКЕ ЗВЕРИ УМОРИЛЕ 52 ЂАКА

Учитељица, Добрила Мартиновић, после рата је дала драгоцену изјаву Лазару Лукајићу који је написао и књигу (ФРАТРИ У УСТАШЕ КОЉУ-злочинци и сведоци) која је записана овако:

“У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и дјеца, јер је фратар често  пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и дјеци…

Затим је фра Филиповић замолио учитељицу, да изведе из клупе једно српско дијете. Не слутећи шта ће бити, учитељица је извела љепушкасту и уредну дјевојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Њемачкој и на тај начин преживио рат.

Фратар је њежно прихватио дијете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом дјецом, учитељицом и усташама. У учионици је настала вриска и паника. Ужаснута дјеца су вриштала и скакала. А Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама: ‘Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу да исповједим и разрјешити свих гријеха.

Онда је фра Филиповић наредио учитељици, да сву српску дјецу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску дјецу. У дворишту је, на утабаном снијегу, укруг поставио усташе, па наредио дјеци да трче поред њих. Како које дијете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва дјеца нису поклана.

Сву нашу ћутњу они вјешто користе, што и није чудно… изгледа, желе да сперу љагу крваве историје која им изгледа из јама не да мира.“

О страдању Срба у Дракулићу, Мотикама, Шарговацу и руднику Раковац, писао је Драгоје Лукић у књизи „Рат и дјеца Козаре“.

Све оно негативно, патолошко и злочиначко што је карактерисало нацифашизам и његове слуге достигло је врхунац у геноциду над децом… тај злочин је и најболнији, њега требамо ставити у фокус страдалништва и патње. Убијајући нејач, хрватски (усташки) крвници су показивали најмрачнију страну својих бића. На најсуровији начин су уништавали животе дечака и девојчица, од којих су многи били још у пеленама. Све ово мора да се зна и  да се светска јавност упозна, то треба да буде наш циљ… штампање књига на свим светским језицима, снимање филмова, документараца… за то мора да буде новца, ту је можда и кључ нашег опстанка… у истини, чињеницама и знању.

Ти усташки зликовци су децу стрељали у сталку и пеленама, бебе су набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима, брадвама и секирама, спаљивали у кућама и крематоријумима, на Градини код Јасеновца кували у котловима за справљање сапуна, завезану у строже и џакове бацали у реке и бунаре, живу отискивали у шпиље и пећине, гушили цијанкалијем и тровали каустичном содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом.

Цела суштина нашег страдалаштва огледа се у програму НДХ који је формулисао Миле Будак  а суштина програма је била да се очисти Хрватска (тада НДХ) од Срба „убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине“,  што се у великој мери и остварило.

Дуго после рата комунисти су због братства и јединства скривали ове чињенице и злочин. Али,  1965. године у Дракулићу је подигнут споменик са петокраком, на коме је писало “ЖРТВАМА ФАШИСТИЧКОГ ТЕРОРА”, са умањеним бројем жртава (1400 страдалих), тако је сакривена и националност жртава и џелата. Тада није било могуће написати чињеницу да су старадали Срби.

Па и данас појединци воле да кажу интернирци, Југословени, комунисти, партизани… и тако вешто избегавају да кажу ту су страдали СРБИ.

Зато људи у свету и не знају за наше страдалаштво и геноцид који је извршен над Србима (све је то увијено у југословенску и комунистичку мантру), зато је скоро на свим споменицима из периода Југославије вешто избегнуто спомињање Срба као жртве, а тако је и у Норвешкој и другим земљама.

Поред тих споменика требало би подићи нови или урадити инфо таблу (на норвешком, енглеском и српском језику) и где ће јасно писати шта се десило и ко је страдао, да су то били Срби, мислим да је дошло време за те измене и приказивање чињеница и истине.

ПИТАЊЕ КОЈЕ НЕМА ОДГОВОР, А ЈАСНО ЈЕ СВИМА

Велико је питање, које је данас јасно, зашто партизани-комунисти никад нису кренули у борбу против усташа… нити покушали да ослободе Јасеновац, бар и на крају рата. Дозволили су злочинцима и крвницима да прикрију све трагове злочина и из усташких униформи пређу у партизанске и третирани су као ,,браћа”… због суровог ,,братства и јединства”. Наша сурова српска трагедија.

ОД НАС ДОСТА ТОГА ЈЕ СКИВЕНО

Данас сви знамо за злочин немачког окупатора у Краљеву и Крагујевцу 1941. год, али не и за злочин у Драгинцу, .

Место и масакр о коме не пише ништа у уџбеницима а у Драгинцу се десио масакр преко 3000 Срба.

Вероватно је то због тога што је то био четнички крај… па комунисте то није много занимало па је злочин скрајнут на сметлиште историје.

Масакр у Драгинцу је назив за масовна стрељања становника Јадра која су извршиле немачке окупацијске снаге у периоду од 14. до 19. октобра 1941. године за време Другог светског рата… као одмазда, стрељано око 3000 становника, од мале деце до жена, мушкараца и стараца, када су спаљена читава села и побијена сва стока. То смо олако заборавили… Зато имамо и овако скромно и запуштено обележје.

Приредио: Ђорђе Бојанић, уредник сајта Српска историја