Ђорђе БојанићВидеоИнтервју

,,Српско срце Јоханово” у Нишу (видео)

За сајт Српска историја говори Веселин Џелетовић, аутор романа ,,Српско срце Јоханово”. Промоција књиге заказана је за 27. мај у 19ч у Дому Војске у Нишу

Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

– Поштовани Веселине, поново ћете бити гост  у Нишу, поводом промоције вашег романа ,,Српско срце Јоханово”, то је књига као оружје за очување Косова и Метохије. Како је тај роман угледао светлост дана и како сте дошли на идеју да напишете овај врло значајан роман за Српски народ. Да ли сте слутили да ће ова истинита прича о Немцу Јохану Вагнеру који је примио православље, а кога сте упознали 2004, на рушевинама једног српског гробља, бити темељ да невероватна и истинита прича постане роман, и да ће неко пожелети да управо према вашој књизи сними филм. Реците нам у кратким цртама судбину немца Јохана?

У доба када пишем поему о овом догађају немам никаква сазнања о трговини органима на Косову и Метохији. Пишем о једном догађају пресађивања срца који је на мене оставио снажан утисак и велики бол. Тек касније, извештајем Дика Мартија и књигом Карле дел Понте постајем свестан размере свега тога. И чињенице да ко зна колико срца страдалних Срба куца широм света. Ову причу сазнали смо само захваљујући чињеници да је Немац упознао дечака, сина човека који срце носи, и тај сусрет је био преломан за њега. Наиме, од тог момента, срце води Јохана често на просторе Космета само да би видео то дете и био са њим. И због њега пристаје да исприча како је и од кога добио срце. Усвајањем тог дечака и преласком у православље за Немца је та прича била завршена. Али за све нас остале тек тада почиње да се одмотава клупко злочина надвијено над Србима. Исказима Мариа Лине Веке сазнајемо о новим случајевима трговине органима а извештајем Џон Клинт Вилијамсона добијамо доказе да је било „неколико десетина случајева трговине органима“. На нама је да истрајемо и покажемо да је било неколико стотина таквих случајева. И да укажемо свету да су та зверства почињена у доба мира пред очима међународне заједнице која сноси исту одговорност за то као и зликовци УЋК.

– Да ли сте и даље у контакту са Немцем у коме куца српско срце?

Нисам. Након усвајања дечака и његовог одласка у Немачку нисам више био у контакту са њима. Десили су се нови погроми и нова страдања Срба. Опет напомињем да тада када пишем о том догађају ни сам нисам био свестан чињенице да се ради о трговини органима већ о једном усамљеном случају пресађивања срца. Да сам знао тада које ће размере добити та прича сигурно бих се више укључио у истраживање трговине органа. Нажалост о томе сазнајем тек негде 2010. године када су многи докази нестали. Као и сведоци који су на волшебан начин убијени. Додао бих и то да смо Милован Дрецун и ја дали све податке о том случају комисији Еулекса која се бавила злочинима. И имена страдалих Срба као и имена и презимена шиптарских монструма. Нажалост, уследила су мања хапшења и на томе се све завршило. Правда је за Србе прогнана са Косова и Метохије.

– Докле се стигло са снимањем филма ,,ЖЕТВА” о трговини органима на Космету?

Сада смо већ при крају снимања филма и мислим да би све требало ићи својим током. Имамо снимања у Италији и надам се да ћемо премијери филма присуствовати већ крајем ове године.

 

– Мишљења сте да би након гледања овог светског филма, многе државе повукле признање Косова које су под присилом дале?

Искрено се надам томе. И верујем. Светска јавност није упозната са стварним дешавањима на просторима Косова и Метохије. Они једноставно знају оно што им пласирају медији који су у служби те наказне творевине коју покушавају да створе. Али верујем да је истина као и вода, увек пронађе свој пут да избије на површину.

– Написали сте више романа, како сте одлучили да напишете роман  ,,Последњи српски витез“ то је роман који описује судбину Милоша Ћирковића, последњег српског витеза, који остаје сам у селу Бело поље код Пећи окружен терористима УЋК?

Сви романи које сам написао после „Српско срце Јоханово“ производ су прича и догађаја које сам чуо од људи који су прочитали књигу. Они су ми описали много стравичније догађаје од овог. Роман о Милошу Ћирковићу је настао као жеља да се одужим једном хероју који је показао шта су част, чојство и јунаштво. У тој књизи сам такође описао злочине почињене над Србима. Такође у доба мира. Страдали су најнедужнији и најбезазленији људи који постоје. Само због тога што су били Срби. И чињеници да су снаге међународне заједнице, задужене за мир, правду и слободу на Космету окретале главу од тих злочина. У роману „Небески аделфат“, чије представљање тек предстоји, описао сам судбину седморице Срба киднапованих на Косову и Метохији. То су приче какве може само живот да исприча. Надам се да ћу смоћи снаге да и тај роман преведем на енглески како би се што више људи упознало са страдањем Срба. И да ће урадити нешто по том питању.

– Како видите ове учестале нападе и притиске да Србију осуде за геноцидну државу, а ми смо народ који је само у 20. веку доживео више геноцида?

Као казну која нам следи због комунизма који смо прихватили. Због лажног братства и јединства у које су Срби поверовали. Ћутали смо о геноциду почињеном над Србима у Јасеновцу, ћутали о јамама херцеговачким због тог „братства и јединства“. А та зверства су управо „браћа“ починила. Ћутали смо о Косову и Метохији због штапа и шаргарепе о европској унији. И то нам се сада обија о главу. Немамо више право да ћутимо. Нити да ми опраштамо у име жртава. Никада више ни једна српска жртва не сме бити улудо ни без имена и презимена. И имена и презимена зликовца. Српског народа нема на многим територијама бивше Југославије. Управо због геноцида који је почињен над нама. И који и даље траје. Оно што мене највише боли је чињеница да је тај геноцид спроведен уз помоћ међународне заједнице. Сва протеривања Срба учињена су на територијама које су биле под заштитом УН. И у Хрватској и на Космету. То је урађено уз њихову помоћ и сагласје.

– Зашто Србија и даље нема резолуцију о страдању Срба од стране хрвата/усташа у НДХ, немамо ни место сабрања, Храм за све српске мученике?

Управо због тога што сам навео у одговору на претходно питање. Због ћутања и незамерања „браћи“ која су то урадила. Тек пре неких месец или два сам био код цркве Светог Марка у Београду и потписао подршку за Резолуцију о геноциду над српским народом у Независној држави Хрватској од 1941-45. Реч је о заједничкој иницијативи удружења из Србије и дијаспоре које је у овом подухвату окупио Покрет Срба Крајишника. Наша срећна околност је да такви злочини никада незастаревају тако да ћемо донекле исправити ту неправду.

– И за крај, да ли сте можда имали неку врсту претње или притисака због књиге “Српско срце Јоханово” пошто нам она открива истиниту, чињеничну и монструозну причу дешавања на Космету?

Никаква претња или притисак не могу сакрити истину. Проговорио сам у име оних људи који мрава нису згазили и који су остали на Косову и Метохији знајући управо то. Међутим, зликовци не презају ни од чега. И ништа им није свето. И истина их боли. Покушавали су на све могуће начине да спрече да истина угледа светло дана. У мојим рукама су истина и косметска тапија и против тога не могу ништа. На ово питање могу Вам одговорити и речима једне старице, Српкиње са Космета, која живи сама у шиптарском окружењу. Када су је новинари питали да ли се плаши и како сме да остане ту одговорила је „Бог је са мном“. Или речима једне Црногорке која је описала она времена, када нисте смели да говорите јер оде глава, а ако не кажете шта мислите појешћете се у себи. Она је рекла: „Ћути црче – говори погибе“. Одлучио сам да говорим. И да мој глас чује цела васељена. Јер говорим у име Срба страдалника чији потомци немају намеру да напусте Косово и Метохију. И који на тим просторима трају вековима, од једне невоље до друге. Али трају! И трајаће!

,,Српско срце Јоханово” у Нишу (видео)

Интервју водиo: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

Back to top button