Бојанић: Истанбул нас учи лекцију коју не бисмо смели да игноришемо

У Истанбулу готово на сваком кораку можете видети фотографске са костимима радње у којима се туристи облаче у историјске ношње – султана, јаничара, ратника, дворјана –стављају круне, одећу, шлемове, штитове… фотографишу се и тако понесу успомену која истовремено чува и промовише њихову Турску историју.

То није само туристичка атракција. То је култура сећања. То је начин да се прошлост приближи младима и странцима (туристима), да се историја представи као нешто живо, а не само као лекција из уџбеника.

Када ће Србија научити да историја доноси и понос и приход?

Штета је што тако нешто немамо у већој мери и у Србији. Зар не би било лепо да се деца и туристи (странци) фотографишу у одежди Светог Саве, Стефана Немање, цара Душана, кнеза Лазара, Карађорђа, Стевана Синђелића, Милоша Обреновића, Његоша, краља Петра, Милунке Савић и војвода из ослободилачких ратова и других великана наше историје?

Имамо славну прошлост, знамените владаре, светитеље и јунаке. Недостаје нам само више воље да их достојно представимо. Историја није терет прошлости – она је темељ националног самопоуздања и идентитета.

Од других треба учити оно што је добро. Турска је показала да се љубав према сопственој историји може успешно спојити са туризмом кроз који добро и зарађују.

Слични су као и Јевреји по питању културе сећања… од којих исто требамо да учимо… по питању Маузолеја и сабрања.

Они су кроз историју и културу сећања изградили туризам и огромне приходи се сливају у буџет Турске од туризма и историјског наслеђа… које су стекли освајачким ратовима и падом Западног Римског царства (Византијом)… и доста културних тековина преузели и изгрдили своје.

Време је да и ми своје великане учинимо видљивијим и ближим народу.

Како се гради култура сећања и туризам?

Управо овако.

Турска је последњих деценија уложила огромна средства у обнову џамија, палата, тврђава и музеја, инфраструктуре, превоза, безбедност, али и у савремене музејске поставке, реконструкције историјских догађаја и мултимедијалне садржаје.

Историју није препустила забораву – претворила ју је у један од најјачих адута свог туризма.

Зато данас милиони туриста долазе у Истанбул и без негодовања плаћају високе цене улазница. Улаз у Топкапи палату кошта око 60 евра, Долмабахче палату око 50 евра, Аја Софију око 27 евра, а Миниатурк око 25 евра…

До пре само неколико година цене су биле знатно ниже, али интересовање није опало – напротив, редови посетилаца су и даље огромни.

Људи плаћају да виде историју која је представљена савремено али на аутентичан начин, убедљиво и визуелно привлачно.

Посебан утисак на мене оставио је Војни музеј у Истанбулу, где се налази реконструкција Косовске битке. Турци тај део поставке називају „Косовски стандард“, јер је на Косову први пут у својој историји османска војска изгубила султана у бици и дођивела пораз пошто је султанов син Бајазит после убиства брата Јакупа морао да се врати назад у Анадолију да умири царство и консолидује уздрмане редове.

Они памте и оно што им није било победа, јер знају да народ без историјског памћења нема ни сигурну будућност.

А где смо ми? Народ који је изнедрио Јована Владимира, Немањиће, цара Душана, Светог Саву, Карађорђа, Милоша Обреновића, војводу Мишића, Синђелића, Милунку Савић, Момчила Гаврића и безброј других великана још увек недовољно улаже у савремене музеје, интерактивне поставке, историјске реконструкције догађаја, мултимедијалне садржаје и инфраструктуру.

Имамо историју којом бисмо могли да задивимо свет, али је пречесто представљамо скромно и недовољно привлачно… без садржаја и визуелне мултимедијалне садржине и лепоте.

Њихов пример нам говори да улагање у културу сећања није трошак – то је инвестиција. Она доноси туристе, приходе, нова радна места и, што је најважније, враћа народу самопоштовање и свест о сопственом идентитету. Народ који поштује своје претке и уме да представи своју историју, гради сигурнију будућност за своју децу.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја