Бојанић: ЗГРАДА КОЈА ЧУВА СЕЋАЊЕ: ОД СИБИЊАНИН ЈАНКА ДО ЈОВАНА ДУЧИЋА И ГРОФИЦЕ

Данас је то седиште Амбасада Републике Србије у Мађарској, на једном од најрепрезентативнијих места у граду, али њени зидови памте много више од дипломатских пријема и протоколарних сусрета.

Они памте причу… истовремено историјску, националну и дубоко личну.

Сенка Сибињанин Јанка

Мађарска престоница носи снажан траг личности коју српска традиција памти као Сибињанин Јанко (Јанош Хуњади), деда му је био Србин… али је одгајан у католичком духу, што је тада била обавеза због свог племићког порекла.

Историја га бележи као војсковођу који је 1456. године одбранио Београд од Османлија, чиме је заустављен њихов продор ка средњој Европи.

Та победа није само војнички догађај… она је симбол заједничке судбине Срба и Мађара. Зато и приче које настају у овом граду често имају дубљи, готово судбински слој.

Зграда која је постала српска

Само здање у коме се данас налази амбасада није уобичајено стекла српски државни печат. Према предању, припадало је једној мађарској грофици која је, након личних трагедија, одлучила да га уступи Србији.

Али не као поклон у класичном смислу.

У причу тада улази Јован Дучић… песник, дипломата и човек изузетног осећаја за част.

Према сведочењима, Дучић је прихватио тај „поклон“, али под једним условом: да зграда буде формално купљена за једну форинту и да се сачини уредан купопродајни уговор.

Тако је и учињено.

И управо тај детаљ, наизглед симболичан, показао се пресудним.

Дучић у Будимпешти: између дипломатије и легенде

Тридесетих година 20. века, Јован Дучић долази у Будимпешту као представник Краљевине Југославије. Угледан, елоквентан и префињен, брзо постаје део елитних кругова једног од најлепших европских градова.

У тим круговима упознаје мађарску грофицу… образовану и отмену жену, чији је свет био обележен губицима, али и снажним осећањем за културу и вредности. Однос који се између њих развио остао је обавијен дозом тајне, али је, по свему судећи, био више од пролазног познанства.

Према предању, управо из те блискости проистекла је одлука грофице да Дучићу уступи раскошну резиденцију са погледом на Трг хероја.

Али оно што ову причу издваја од обичне романтичне легенде јесте Дучићев поступак.

Уместо да прихвати дар као личну привилегију, он га је претворио у државни интерес… и поклон поклонио својој држави Србији. Инсистирао је да се сачини купопродајни уговор… макар и за симболичну једну форинту и тиме обезбедио да зграда не остане само успомена на један однос, већ постане трајна својина државе.

Тако је један лични гест прерастао у национално наслеђе.

Између закона и судбине

После Другог светског рата, многи поклони и уступци оваквог типа били су поништени у новим политичким и правним околностима. Али не и овај.

Захваљујући томе што је постојао валидан купопродајни уговор, закључен по правилима међународног права, зграда је остала у власништву Србије.

Једна форинта… и једна далековидост

Понекад историју не чувају велике речи, већ прецизно написани уговори.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја