Бојанић: Заборављени Чича из сенке Аписа
Када се у српској историји помене Мајски преврат 1903. године, Црна рука или Солунски процес, готово увек се све сведе на једно име- Драгутин Димитријевић Апис.
Временом је Апис постао симбол читаве једне епохе, човек око кога су исплетене легенде, митови, страхови и политичке пресуде.
У сенци Аписа остао је скоро заборављен Илија Радивојевић Чича – официр, завереник, учесник Мајског преврата и један од људи који су припадали унутрашњем кругу националних официра из кога ће касније настати организација „Уједињење или смрт“, познатија као Црна рука.
Данас његово име мало ко помиње.
А можда баш то много говори.
Историју често не пишу само чињенице, већ и политика. После 1917. године, а посебно после 1945, многе личности српске националне историје постепено су потискиване, прећуткиване или сведене на неколико реченица. Неки су постали симболи, а други су нестали у сенци.
Чича је био један од тих људи.
Историчари се углавном слажу да Црна рука формално настаје 1911. године. Међутим, њени корени су много старији. Они воде до групе младих официра и националних радника који су још крајем XIX и почетком XX века веровали да Србија мора водити активну националну политику и ослобађати српске земље под туђом влашћу.
Управо у том кругу налазио се и Илија Радивојевић Чича.
Он није био човек јавних наступа и политичке славе. Био је човек организације, поверења и тајних веза. Зато се његово име ретко појављује у првим редовима историјских уџбеника, али се појављује у мемоарима, сведочењима и емигрантској литератури људи који су добро познавали функционисање тадашњих завереничких кругова.
Поједини извори и каснија сведочења чак наводе да је Чича био међу људима који су чували важну документацију и везе ране организације. У емигрантским тумачењима помиње се занимљива прича да је, пред одлазак у Балкански рат, својој жени оставио документа уз речи да их, ако се њему нешто догоди, преда Апису.
Тај догађај никада није у потпуности доказан архивском грађом, али је занимљиво да је остао присутан у више различитих сведочења и усмених предања.
И можда баш то открива колико је Чича био важан унутар тог круга.
Док је Апис временом постајао лице покрета, изгледа да су поједини људи из сенке држали саме темеље организације. А управо такви људи најчешће први нестану из званичне историје.
Мајски преврат 1903. године није био само смена династије Обреновић. То је био тренутак када једна генерација официра први пут директно улази у центар политичке моћи Србије. Из тог круга касније настају четничке акције у Старој Србији и Македонији, националне мреже, обавештајни рад и на крају Црна рука.
Ти људи нису себе доживљавали као обичне официре. Веровали су да раде историјску мисију за ослобођење и уједињење српског народа… и поред злочина и масакра Обреновића који није смео да се деси.
Илија Радивојевић Чича био је један од њих.
Према доступним историјским подацима, Чича је рођен 1871. године у околини Ваљева. Био је пешадијски потпуковник српске војске и учесник најважнијих догађаја тог времена.
Није страдао у Првом, већ у Другом балканском рату 1913. године, у борбама против Бугара.
Погинуо је 18. јуна 1913. године код Дренка и Црног Врха, као командант XIX пешадијског пука. Према описима борбе, лично је повео јуриш на бугарске положаје и у најжешћем делу борбе био смртно рањен. Његови војници су наставили напад и разбили бугарске линије.
Таква смрт донела му је велики углед у војничким круговима.
Али је његова погибија вероватно одредила и судбину његовог имена у историји.
Јер после 1913. године долази ново време. Србија излази као победник из Балканских ратова, а утицај официра из круга око Аписа нагло расте. Да је Чича остао жив, готово је сигурно да би био међу најважнијим људима тог покрета током Првог светског рата.
А онда долази 1917. година и Солунски процес.
То је био коначни обрачун између регента Александар Карађорђевић и официра окупљених око Црне руке. Апис и његови сарадници оптужени су за заверу и припрему атентата на регента. Процес је и данас једна од најконтроверзнијих тема српске историје.
Многи историчари сматрају да је пресуда била политичка и монтирана и да је циљ био уништавање утицаја Црне руке у војсци и држави.
Апис је стрељан.
Са њим је угашена читава једна епоха.
После Солунског процеса многа имена из тог круга постепено су нестајала из јавности. Неки су проглашени опасношћу по државу, неки заборављени, а неки намерно склоњени из националног памћења.
Међу њима и Илија Радивојевић Чича.
Колико је људи стварало историју, а да су касније гурнути у заборав?
Историја Србије није само прича о владарима и најпознатијим личностима. Она је и прича о људима из сенке – официрима, идеалистима и националним радницима који су веровали да служе нечему већем од сопственог живота.
Један од њих био је и Илија Радивојевић Чича – човек чије је име временом нестало из првих страница историје, али не и из сећања оних који и данас траже дубљу истину о једној од најбурнијих епоха српског народа.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредмик сајта Српска историја
