Бојанић: Универзитет „Свети Сава“ – да ли се Србија враћа својим коренима?

Зато је потписивање Меморандума о оснивању Универзитета „Свети Сава“ у Београду много више од обичне административне вести.

То је порука да још постоји свест да образовање није само стицање дипломе, већ и васпитање човека.

Име Светог Саве није случајно изабрано. Свети Сава није био само први српски архиепископ. Он је био темељ српске просвете, човек који је разумео да народ без знања и духовности лако постаје туђа сенка.

Управо је зато вековима у српском народу школа била светиња, а учитељ и професор једна од најпоштованијих личности.

Некада су српске школе стварале људе који су знали ко су, шта су и ком народу припадају. Данас, нажалост, живимо у времену када многа деца знају све о туђим културама, а све мање о сопственој историји, језику и традицији. Знају шта је популарно на друштвеним мрежама, али не знају ко је био Свети Сава, кнез Лазар, Карађорђе, кнез Милош, Његош, војвода Мишић или патријарх Павле.

И ту није криво само образовање. Криви смо и ми као друштво. Полако смо пристали да нам деца расту без корена, убеђени да је довољно само да имају дипломе и посао. А народ који заборави своје корене временом почиње да губи и себе.

Зато идеја Универзитета „Свети Сава“ носи посебну тежину. Не зато што ће он магично решити све проблеме српског школства, већ зато што враћа једну важну мисао… да образовање мора да има и душу.

Посебно охрабрује и отварање Факултета Српских студија у Нишу.

То није само још један факултет у низу, већ установа од великог националног значаја за српски народ. У времену када многи покушавају да релативизују српску историју, умање значај српске културе, ревидирају истину и потисну национални идентитет, оснивање оваквог факултета представља важан корак у очувању српског духовног, културног и историјског наслеђа.

Српске студије не треба да буду само научна дисциплина, већ место где ће млади људи учити о свом народу, језику, књижевности, историји, страдањима и вредностима које су нас одржале кроз векове.

Народ који не проучава себе… осуђен је да му други пишу историју.

Србији данас не недостају само стручњаци. Недостају јој честити људи. Недостају млади који ће волети своју земљу, поштовати своје претке и остати људи чак и када дођу у позицију моћи.

Јер знање без морала може створити успешног човека, али не и ,,доброг” човека.

Наш народ је кроз историју опстајао захваљујући вери, школи и породици. Када није било државе када је била окупирана, постојали су манастири. Када су гореле куће и градови, чувале су се књиге и ћирилица. И баш зато није случајно што Срби и данас највише верују Светом Сави као симболу знања, мира и духовности…. Светосавском путу.

Наравно, биће и оних који ће ову идеју нападати, исмевати или представљати као „враћање у прошлост“. Али народ који се одрекне своје прошлости нема ни будућност.

Савремено образовање и национални идентитет не искључују једно друго. Напротив… најјачи народи Европе управо највише чувају своју традицију.

Зато је можда најважније питање: какве генерације желимо да оставимо иза себе?

Генерације које ће знати само да траже бољи живот негде далеко од Србије… грађанисте?

Или генерације које ће знати да је част живети, радити и стварати у својој отаџбини?

Универзитет „Свети Сава“ и Факултет Српских студија у Нишу неће сами спасити Србију. Али ако бар део младих врате вери у знање, морал, породицу и националну свест – онда ће њихово оснивање имати дубљи смисао.

Јер народ који сачува своју школу, своју веру и своје памћење… никада није поражен.

До сада такве универзитете нисмо имали а ни факултете, што је од националног значаја… и за сваку похвалу.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја