Бојанић: Школа знања и идентитета
Школа није само место где се стиче знање из уџбеника. Она је место где се гради човек, где млади уче ко су, одакле долазе и какву одговорност носе према свом народу и држави... и да мисле.
Зато се све чешће поставља питање:
да ли је могуће променити начин оцењивања, а истовремено вратити смисао образовању?
Одговор је… могуће је, али само ако се школа поново постави на чврсте темеље знања, идентитета и морала.
Прецизније вредновање знања
Данашњи систем оцена од 1 до 5 често не показује стварни ниво знања ученика.
На пример, оцена 4 обухвата велики распон знања. У пракси се дешава да ученик има знање које је близу 3,50, а други близу 4,45. То није исто знање. Један ученик је скоро за петицу, док је други тек нешто изнад тројке, али у дневнику имају исту оцену.
Зато је праведније да се знање вреднује прецизније… бројем са децималом.
Уместо старих назива: довољан, добар, врло добар, одличан
ученик би добијао конкретну оцену, на пример: 1,60/ 2,30/ 3,20/ 3,75/ 4,10/ 4,90/ 5,00.
Таква оцена тачно показује колико ученик зна и колико му још недостаје до вишег нивоа.
Провере знања морају остати
Укидање грубих оцена не значи укидање провере знања.
Напротив… ученик мора редовно показивати шта је научио кроз:
писмене и усмене провере,
тестове знања,
пројекте и истраживачке радове,
јавна излагања и разговор са наставником.
Циљ није да се избегне одговорност, већ да се праведније измери знање.
Школа мора да учи децу ко су.
Међутим, једна ствар је много важнија од самих оцена.
Школа мора да усмерава децу да знају: ко су, коме припадају, који су им корени, каква је историја њиховог народа… и где им орети опасност.
Морају да развију културу сећања… без тога нема бољитка.
Без тога нема ни здравог друштва ни стабилне државе.
Зато темељ школства морају бити предмети који граде идентитет: српски језик, српска историја, географија српских земаља, веронаука.
Ту се гради свест о народу, култури и духовном наслеђу.
Још су наши велики просветитељи, попут Свети Сава, Доситеј и Његош, знали да школа мора да образује и ум и душу народа.
Родoљубље није идеологија… већ свест о корену
Дете које не зна своју историју, језик и духовно наслеђе лако постаје човек без ослонца и идентитета… постаје ,грађаниста”.
Зато школа мора да развија:
поштовање према прецима, према страдалима у геноцидима,
љубав према језику и култури,
свест о жртвама, историјском путу народа, одговорност према будућности.
То није наметање идеологије.
То је васпитање здравог народа.
Суштина
Школа не сме да буде фабрика оцена.
Она мора бити стуб народа.
Ако већ постоји оцењивање, оно мора бити прецизно и праведно, али још важније… школа мора да изграђује младе људе који знају: ко су, одакле долазе, и ком народу припадају.
Јер народ који заборави свој језик, историју, културу и корене… временом заборавља и самога себе.
А школа управо постоји да се то никада не догоди.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
