Бојанић: ПРВИ МАЈ ИЛИ ЗАБОРАВ КОРЕНА: КО НАМ ЈЕ ОДУЗЕО ИДЕНТИТЕТ?

Да ли је то заиста наш празник, или још један од оних који су нам временом наметнути, а које смо, без већег отпора, прихватили као своје?

Нема ничег спорног у одмору, роштиљању, породичном окупљању или боравку у природи.

Напротив – то су вредности које треба неговати. Али је проблем када се изгуби свест о суштини, када се изгуби веза са сопственим коренима и када туђе почне да замењује наше.

Историјски гледано, Први мај није део српске традиције. Он је у наш народ ушао у доба комунистичке идеологије, која је систематски радила на потискивању вере, обичаја и националног идентитета… у времену када смо постали ,,југословени” и тако се изјашњавали.

Оно што није успело ни Османском царству, ни Аустроугарској, ни нацистичкој Немачкој… успело је једном идеолошком систему: да народ постепено одвоји од сопственог духовног и културног наслеђа.

Тако је Божић покушан да буде потиснут слављењем Нове године.

Тако су Материце, Детињци и Оци гурнути у страну пред Осми март.

Тако је Свети Трифун замењиван Дан заљубљених.

Чак је и Крсна слава… један од најдубљих и најјединственијих израза српског идентитета, била забрањивана, па се славила у тишини, иза затворених врата, уз страх и опрез… од комуниста, атеиста.

Данас, деценијама касније, последице тог периода су и даље видљиве. Велики део народа без размишљања прихвата туђе празнике попут ,,Ноћ вештица” или обичаје који немају никакво утемељење у нашој традицији.

Истовремено, сопствени празници, богати значењем и духовношћу, остају на маргинама.

УРАНАК

Посебно је важно нагласити… оно што данас многи називају „уранаком за Први мај“ нема никакве везе са тим датумом. Уранак је древни народни обичај који је везан за Ђурђевдан, симбол обнове, буђења природе и народног сабрања. Тај обичај је временом премештен и измењен, губећи своје изворно значење.

Зато се намеће једно суштинско питање:

да ли смо свесни ко смо и шта нас одређује?

Национални идентитет није празна реч. Он се гради и чува кроз векове:

језик,

веру,

историју,

обичаје,

културу сећања.

Народ који изгуби те темеље, временом губи и самог себе.

Зато није питање да ли ћемо славити или не славити одређене датуме.

Питање је да ли ћемо знати да направимо разлику између свог и туђег. Да ли ћемо имати снаге да вратимо достојанство празницима као што су Видовдан, Ђурђевдан или породичним обичајима који су вековима чували српску породицу.

Одговорност није само на држави и медијима… иако је њихова улога велика. Одговорност је и на породици. Јер се управо у породици преноси оно најважније: свест о томе ко смо.

Не постоји народ на свету који слави Крсну славу као Срби. То није само обичај… то је идентитет… а и њу су покушали да нам униште, наравно комунисти.

И ако сами не будемо чували своје, неће нико други.

Зато је време да се вратимо себи.

Својим коренима.

Својој традицији.

Јер само народ који поштује себе, може да опстане.

НИЈЕ ПРОБЛЕМ ПРВИ МАЈ – ПРОБЛЕМ ЈЕ ШТО СМО ЗАБОРАВИЛИ КО СМО.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја