Бојанић: Портрет једног тихог прегаоца српске мисли – др Драгиша Бојовић
Вечерас је у Нишу одржан портрет проф. др Драгише Бојовића пред пуном салом Музеја галерије у Нишу.
У времену када се српски језик, историја и културно наслеђе често налазе на удару заборава, равнодушности или свесног потискивања, постоје људи који тихо, истрајно и без буке граде бедеме духовног опстанка.
Један од њих је Драгиша Бојовић, професор историје књижевности, књижевни критичар, научник и културни делатник чији је рад дубоко уткан у српско духовно и национално ткиво.
Његов научни и просветни пут сведочи о преданости: од асистента на Филолошком факултету 1995. године, преко доцента (2001), ванредног професора (2006), до редовног професора 2011. године.
Данас предаје на Филозофским факултетима у Нишу и Косовској Митровици, обликујући генерације студената кроз предмете као што су стара српска књижевност, историја културе Срба и поетика духовног стваралаштва.
Али, дело др Бојовића не може се свести само на академску каријеру. Он је један од оних ретких стваралаца који су разумели да наука без народног корена остаје без душе.
Зато је био међу оснивачима и покретачима важних институција: Центра за црквене студије у Нишу, иницијатор Центра за проучавање православног наслеђа Косова и Метохије, као и покретач идеје о Центру за византијско-словенске студије.
Његов рад представља живи мост између средњовековне духовности и савременог српског идентитета.
Посебно место у његовом раду заузима Косово и Метохија… не као политичка тема, већ као духовна вертикала српског народа. Као истраживач у Институту за проучавање културе Срба у Приштини и активни учесник научног живота у покрајини, Бојовић је својим делом сведочио да српска култура на Косову није прошлост, већ трајање.
Објавио је преко 20 књига и више од 90 научних радова, учествовао на десетинама научних скупова, уређивао значајне часописе и зборнике, од „Видовданског гласника“ до међународног часописа „Црквене студије“.
Његово перо није било само научно-већ и национално одговорно.
Ипак, један детаљ посебно опомиње. Још 2011. године, др Бојовић је предложио оснивање Музеја страдања Срба у Косовској Митровици – места сећања, истине и достојанства. Та идеја није реализована. Данас, када други покушавају да испишу ту историју на свој начин, остаје питање: да ли смо пропустили да сами сачувамо сопствено памћење?
У том питању лежи и суштина значаја људи попут Драгише Бојовића. Они не граде само каријере… они подсећају народ ко је био, шта јесте и куда иде… Бојовић савршено то ради кроз своје беседе.
У духу Светосавља, које спаја знање и веру, прошлост и будућност, др Бојовић остаје један од стубова савремене србистике – тихи, али постојани чувар српске речи, културе и духовности.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
