Бојанић: МИТСКИ ПРИЗОРИ ВЕРЕ И ЗАЈЕДНИШТВА – ПУТ СВЕТОСАВСКОГ НАРОДА КА ОСТРОГУ
Из свих крајева Црне Горе и Републике Српске сливају се реке ходочасника - верног српског народа који корача ка Манастиру Острог, светињи Светог Василија Острошког.
То нису обичне колоне људи. То су митски призори вере, наде и заједништва, какви се ретко где у свету могу видети и доживети.
Сваке године, 12. маја, Свети Василије Острошки окупља стотине хиљада људи. Око сто хиљада душа креће ка светињи, док се у Никшићу одржава величанствена литија.
Народ носи иконе, крстове и молитве у срцу. Вијоре се српске заставе као знак идентитета, припадности и завета предака.
Све делује као да се време зауставило и да су се векови сабрали у један тренутак вере.
То нису само људи на путу. То су душе које траже мир, утеху, снагу и одговоре које живот често не даје лако.
Пут ка Острогу никада није само физичко кретање. То је унутрашње ходочашће. Корак по корак, човек са себе скида терет свакодневице, бриге, страхове и сумње.
У молитви, тишини и заједништву рађа се нешто дубље – осећај смисла, духовне снаге и припадности своме народу и својој вери.
Посебно су снажни призори младих људи који пешаче без обзира на кишу, ветар, хладноћу или умор.
У њиховим корацима види се вера да се труд исплати. Тај пут није само ходочашће – то је жртва, завет и љубав према светињи, према традицији, историји, вери и према Светосавском путу.
Српска застава у тим тренуцима није само симбол једне државе. Она је знак историјског памћења, духовног трајања и везе са прецима који су истим овим путем пролазили, носећи исту веру у срцу. Она је сведочанство да народ који има веру, памћење и светиње никада не може бити поражен.
И све је то опстало толико снажно да никада није могло бити искорењено. Опстала је вера Светосавског српског народа и поред свих страдања и покушаја да се народ одвоји од Бога, Цркве и сопственог идентитета… у времену када смо постали меки ,,Југословени, без корена”.
После Другог светског рата, баш на овим просторима, многи верни Срби страдали су од безбожничког комунистичког режима. Пасија гробља, Голи оток и многа друга стратишта остала су као опомена једног тешког времена. Али, и поред свега, вера је преживела.
Време када је брат на брата пуцао због сурове идеологије… која је дола из туђине и заменила Светосавску.
Преживео је народ који није заборавио Светог Саву, своје светиње и своје корене.
И зато овај пут ка Острогу није само пут ка једном манастиру. То је пут ка себи, ка вери и ка ономе што човека држи усправним у најтежим временима.
То је пут којим су ишли наши стари преци: прађедови, аскурђели, курђупи, беле пчеле… остављајући нам у аманет веру, част и образ.
МИТСКИ ПРИЗОРИ
Ово су призори који се не могу лако описати речима. То треба видети, осетити и доживети. Јер тај пут даје снагу, окрепљује душу и враћа човека суштини. У времену када многи губе веру у људе и живот, Острог сваке године показује да вера, љубав и заједништво српског народа и даље живе снажно и непоколебљиво.

Ту има људи свих вера, странаца… сви заједно корачају и спавају под отвореним небом… то су непрегледне колоне верних људи.
И зато, док колоне ходочасника корачају ка светињи, човек схвата да постоје ствари које никада не могу бити уништене – вера у Бога, љубав према своме народу и Светосавски пут који вековима осветљава српску историју.

ЛИТИЈА У НИКШИЋУ
Призори које је тешко описати речима.
Невероватна саборност, вера и заједништво народа у славу Светог Василија Острошког. Ово је већ 30. узастопна година како се одржавају литије у Никшићу, након деценија када су биле ,,забрањиване” у време комунистичке Југославије.
Данас, хвала Богу, народ слободно испољава своју веру, припадност и идентитет. У непрегледној колони вијориле су се српске заставе и старе црногорско-српскр тробојке, док званичну црногорску заставу нисам видео ниједном током читаве литије.
И то много говори о осећањима народа који је и овог 12. маја испунио улице Никшића.
Ово су, по мом утиску, можда и најмасовније литије до сада. Годинама долазим и пратим овај велики духовни сабор, али овакву реку народа одавно нисам видео. Колона је била непрегледна.

Срећан сам што сам имао прилику да све то снимим и овековечим – ово нису само кадрови, већ сведочанство једног времена, народа и вере која траје.
НАШ ЂЕД
Не смемо заборавити ни човека који је био један од највећих покретача литија, духовни пастир који је окупио народ, пробудио веру и покренуо децу и омладину да се врате цркви и својим коренима, у време безбожништва- митрополита Амфилохије Радовић.

У временима када су многи ћутали, митрополит Амфилохије је снажно и достојанствено чувао православну веру, српски дух и заједништво у Црној Гори. Његове речи, беседе и дела окупљале су народ око светиња, мира и саборности. Управо захваљујући тој духовној снази, литије су постале симбол народног јединства, вере и истрајности.

Обновио је и подигао бројне храмове и манастире, враћајући духовни живот тамо где је деценијама био потискиван и ућуткиван. Остаће упамћен као човек који је свој народ позивао на слогу, молитву и очување идентитета.
На томе му српски народ остаје дубоко захвалан. Нека му је вечна слава и хвала.
Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја

