Бојанић: КУЛТУРА СЕЋАЊА И ЗАЈЕДНИШТВА ПРВИ УСЛОВ ОПСТАНКА ЈЕДНОГ НАРОДА

Многи ,,мудри” данас кажу, шта ће нам историја, то је терет… и треба се тога ослободити и живети са погледом у будућност. Ти исти нису свесни да су нам се грешке само у 20. веку поновиле више пута, зато што нисмо знали где нам прети опасност и ко је на шта спреман… зато смо после сваке војне победе били и губитници а сада нас етикетирају да смо и геноцидни, а ми смо народ који је само у 20. веку изгубио преко 3 милиона жртава само што је бранио своју отаџбину или само што смо били Срби.

Зато култура сећања није питање прошлости. Она је питање садашњости и, још више, питање будућности.

Данас се често говори о томе да Србија мора да буде економски јача, уређенија, модернија и богатија. Све је то важно и ка томе се тежи и ради.

Али народ који материјално напредује, а истовремено заборавља ко је, шта је преживео и колико је платио своју слободу, може постати богат – али без идентитета.

А народ без идентитета лако постаје народ без јасног сећања, без заједничког циља и без снаге да одбрани сопствену историјску истину… која је спала на гране појединца, али не за оне који подршку траже за боље сутра код Пицуле или у Стразбур и Брисел.

Зато Србији није потребно још једно декларативно обећање о значају културе сећања. Потребан је систем.

СЕЋАЊЕ СЕ НЕ УЧИ САМО ИЗ УЏБЕНИКА

Култура сећања мора да почне у кући.

Дете прво треба да чује од својих родитеља ко су му били преци, где су живели, шта су преживели и зашто се памте имена оних који су дали живот за своју породицу, свој народ и своју земљу.

Затим долазе вртић, школа, факултет, музеји, библиотеке, медији, филм, серије, телевизија, позориште и културне установе.

Све то мора да говори истим језиком: језиком историјског памћења.

Не мислим на мржњу према било коме. Напротив. Култура сећања не сме да буде култура мржње. Она мора да буде култура истине, достојанства и поштовања жртава.

Али морамо имати снаге да кажемо:

Ово су наши преци. Ово су њихова имена. Ово су места њиховог страдања. Ово су наше победе. Ово су наше трагедије. И ми то нећемо заборавити.

УГЛЕДАТИ СЕ НА ОНЕ КОЈИ СВОЈЕ ЖРТВЕ НЕ ЗАБОРАВЉАЈУ

Јеврејски народ је изградио снажну институционалну културу сећања на Холокауст и своје жртве. Јад Вашем није само место које се посети. То је институција памћења, образовања, документације и сведочења.

И Јермени имају снажна места националног сећања, попут комплекса Цицернакаберд у Јеревану… где се окупи милион људи на дан сећања.

Да ли ми имамо такав дан за страдање Срба у НДХ… Јасеновац?

Немамо, зашто? Не знам.

То не значи да Срби треба било кога да копирају. Значи да треба да научимо једну једноставну лекцију:

Народ своје памћење мора да организује.

Не можемо очекивати да ће сећање преживети само од себе.

Време пролази. Сведоци умиру. Документи нестају. Фотографије се губе. Потомци заборављају. А празан простор увек неко попуни – туђим тумачењем наше прошлости.

Зато сећање мора бити сачувано у институцијама… без тога биће тешко и опстати у целини и територијално.

СВАКА ШКОЛА ТРЕБА ДА ИМА СВОЈЕ МЕСТО СЕЋАЊА

Замислимо српску школу у којој кабинет историје није само учионица са клупама и картама на зиду… а неке учионице су и стерилно празне, више личе на болницу.

Нека кабинет историје буде мали музеј. Поставе о Немањићима. О Косовској бици. О Првом и Другом српском устанку. О ослободилачким ратовима Србије. О Великом рату и страдању српске војске и народа.

О Другом светском рату. О Јасеновцу и систему логора НДХ.

О страдању Срба у 20. веку. О динсстијама. О Косову и Метохији. О Кошарама и Паштрику.

О страдању цивила током НАТО бомбардовања 1999. године.

И, што је посебно важно – о локалној историји.

Јер дете мора да зна шта се догодило у његовом граду, његовом селу, његовом крају.

У Нишу деца треба да знају историју Медијсне,  Чегра, Ћеле куле, Бубња, логора Црвени крст, страдање Нишлија, ослобођење града и све важне датуме локалне историје.

У сваком месту Србије треба направити исту ствар: локални календар памћења.

То није немогуће.

За то није потребна милијарда евра.

Потребна је воља.

Једна фотографија. Један документ. Једна карта. Један предмет. Један плакат. Једна прича о човеку из тог краја.

А онда генерација ученика која ће ту причу понети даље.

ДА СЕ ЗНА ШТА ОБЕЛЕЖАВАМО

Србија мора да има јасан и уређен национални календар културе сећања.

Да се достојанствено и систематски обележавају:

*Сретење – Дан државности Србије;

*Свети Сава – школска слава и један од темеља српске просветне традиције;

*Видовдан;

*Дан српског јединства, слободе и националне заставе;

*Годишњице пробоја Солунског фронта и победа српске војске;

*Годишњице страдања у Првом и Другом светском рату;

*Сећање на Јасеновац и друга места страдања;

*Годишњице страдања и прогона Срба на Косову и Метохији;

*Погром 17–18. марта 2004. године;

почетак НАТО агресије на СР *Југославију 24. марта 1999. године;

*Битка на Кошарама и Паштрику;

*Сећање на жртве НАТО бомбардовања;

као и многи други датуми од значаја за српски народ.

 

Али не треба стати на националним датумима.

Сваки град, општина и школа треба да имају и свој календар локалног сећања.

Јер историја није само оно што се догодило у престоници.

Историја је и оно што се догодило у нашем селу, нашој улици, нашем крају.

ФИЛМ ЈЕ ДАНАС УЏБЕНИК КОЈИ ГЛЕДАЈУ МИЛИОНИ

Не можемо очекивати да деца заволе историју ако је историја сведена на набрајање година, имена и лекција које треба научити за оцену… што и треба да буде тако.

Али…

Данашње генерације живе у свету слике, кратких видеа…

Зато Србија мора да снима велике историјске филмове и серије.

О Немањићима.

О Цару Душану

О Кнезу Лазару

О Његошу

О Косову.

О Карађорђу.

О Милошу.

О Церу и Колубари.

О повлачењу преко Албаније.

О Солунском фронту.

О Јасеновцу.

О страдању Срба у НДХ.

О Кошарама.

О Паштрику.

О Косову и Метохији.

О Живојину Мишићу.

О Милуники Савић, Момчилу Гаврићу.

О јунацима са Кошара и Паштрика.

Не јефтине пропагандне филмове, већ озбиљне, историјски утемељене и продукционо велике филмове који могу да стоје раме уз раме са највећим светским продукцијама.

Као што су комунисти радили са филмовима који су јачали култ Тита, партизана и комунистима… и тако Србима изменили свест и виђење.

Ко не исприча своју историју – оставља другима да је испричају уместо њега… а ми данас имамо и даље баш ту комунистичку и даље гледамо Валтер брани Сарајево, Отписане… а истина у њима?

УЏБЕНИК НЕ СМЕ ДА ЗАВИСИ ОД ТРЖИШТА

Посебно важно питање је школска литература.

Историја, српски језик и књижевност, географија и други предмети који су од суштинског значаја за национални идентитет морају имати јасно дефинисан национални образовни оквир… и да их штампа и пише држава (више аутора и да прођу јсвну расправу).

А не да имамо плејаду различитих уџбеника и издавача.

Држава мора да има много већу одговорност за квалитет и садржај основних уџбеника.

Потребни су озбиљни, научно утемељени, јединствени и квалитетни уџбеници, уз простор за додатну литературу и различите научне интерпретације тамо где постоје стварне историографске расправе.

Јер национално образовање није роба као било који други производ.

СРБИЈИ ЈЕ ПОТРЕБАН МАУЗОЛЕЈ СЕЋАЊА

Можда је највећи симболички недостатак савремене Србије то што немамо једно велико, централно, национално место на којем би се сабрало сећање на српске жртве 20. века.

Имамо само обећања.

Потребан нам је Национални меморијални центар – Маузолеј српских жртава 20. века.

Место где би човек могао да дође, стане у тишини, запали свећу и изговори:

„Нисмо вас заборавили.“

Место на којем би била имена жртава, документа, фотографије, сведочанства, изложбе и архивска грађа… документарни филм.

Место које би обухватило страдања српског народа у Балканским ратовима, Великом рату, Другом светском рату, систему логора НДХ и Јасеновцу, ратовима крајем 20. века, Нато бомбардовање, прогон Срба на Косову и Метохији и у другим историјским трагедијама.

То не би био споменик мржњи.

То би био храм сећања.

Место на којем би се окупљале школске екскурзије, породице, ветерани, историчари, државне делегације и потомци жртава.

Место где би једном годишње Србија могла да стане и да се окупи и сабере.

Да утиша све дневнополитичке поделе. Да се поклони мртвима.

И да се сети ко је.

КУЛТУРА СЕЋАЊА МОРА ДОБИТИ ИНСТИТУЦИЈУ

Ако нам је заиста важна – онда мора имати и институционалну снагу. Зашто Србија не би имала посебну управу, дирекцију или ресор за културу сећања, у оквиру одговарајућег министарства, са јасним буџетом, стручним људима и дугорочним програмом?

Та институција би могла да координише:

национални календар сећања;

школске програме;

меморијалне центре;

музејске поставке;

дигитализацију архивске грађе;

снимање документарних и играних филмова;

подизање споменика;

обележавање места страдања;

израду нову база података о жртвама;

научне пројекте;

сарадњу са музејима и архивима;

локалне програме културе сећања;

националне меморијалне пројекте.

Тада култура сећања више не би зависила од тога да ли се неки министар или градоначелник тренутно сети неког датума.

Постојао би систем… а ту је суштина.

А ГДЕ СМО ДАНАС?

Данас је родољубље, нажалост, на ниским гранама… тачно је да се изграђују споменици, обележавају датуми који некада и нису смели да буду обележени да нам се брат ,,џелат” не наљути… Нато агресија, Кошаре и Паштрик, Дан српског јединства, слободе и националне заставе…

Али, много људи је уморно.

Многи гледају само лилне интересе.

Млади гледају како да оду.

Породице се боре са свакодневним проблемима.

И зато није довољно рећи човеку: „Воли Србију… и буди родољуб“.

Морамо му показати зашто да је воли… и то укоренити.

Морамо му показати људе који су за ту Србију дали живот… кад је било најтеже.

Морамо му показати њене писце, научнике, војнике, учитеље, сељаке, мајке и децу.

Морамо му показати и победе и поразе.

И славу и страдање у мукама.

Јер родољубље које се темељи само на паролама и у једном дану, кратко траје.

Родољубље које се темељи на знању – траје генерацијама.

НЕ ТРЕБА НАМ ВИШЕ ПОВРЕМЕНОГ СЕЋАЊА

Не треба нам да се једном годишње окупимо, положимо венац, одржимо говор, обећамо… и сутра све заборавимо.

Треба нам да култура сећања постане део свакодневног живота.

Да дете у вртићу чује о цару Душану и кнезу Лазару.

Да ученик у основној школи посети музеј… и погледа филм.

Да средњошколац види документе о Великом рату и страдању свог народа… да истражује.

Да студент проучава архивску грађу.

Да сваки град има свој музеј и своје меморијале.

Да свака школа има своју музејску поставку.

Да свака породица чува породичне фотографије, писма и приче.

Да се снимају филмови.

Да се подижу споменици… и да сваки споменик има своју написану причу на банеру поред њега, на више језика.

Да се обнављају запуштена места страдања. Да се праве дигиталне архиве. Да се имена жртава не изгубе. И да се деци објасни једна једноставна ствар: Слобода коју данас имамо није пала са неба. Неко ју је платио својим животом.

ЈЕР НАРОД КОЈИ ПАМТИ – ИМА БУДУЋНОСТ

Култура сећања није окретање уназад.

Она је начин да се иде напред без губитка сопственог идентитета.

Можемо бити модерни. Можемо бити европски. Грађанисти. Можемо користити најсавременију технологију. Можемо сарађивати са целим светом. Али истовремено морамо знати ко смо.

Народ који се стиди сопственог памћења неће дуго имати ни самопоуздања. Народ који заборави своје жртве, сутра ће тешко објаснити својој деци зашто треба да чувају своју земљу. Зато нам је потребна нова национална политика: политика памћења, образовања, културе и заједништва. Не политика против некога или политика мржње. Већ политика за нас.

За нашу децу, претке, истину, достојанство, за будућност. И зато Србија мора да донесе једну озбиљну одлуку:

Култура сећања више не сме бити споредна тема. Она мора постати државни приоритет. Јер ако ми не будемо чували своје памћење, неће га чувати нико уместо нас. А када један народ изгуби своје памћење, онда више није далеко ни тренутак када ће други почети да му објашњавају – ко је био, шта му се догодило и за шта треба да се сећа.

Зато памтимо, учимо, сведочимо, градимо. И зато своју историју морамо оставити деци – не као терет прошлости, већ као темељ будућности.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја