Бојанић: Дан када је умро човек – али не и његово наслеђе: српско памћење под сенком Тита

Истина, међутим, није једноставна. И није црно-бела.

Они који данас са сетом помињу време Југославије често истичу стабилност, међународни углед, отворене границе и социјалну сигурност.

СФРЈ заиста јесте имала специфичан положај између Истока и Запада, а Покрет несврстаних донео је Титу глобалну видљивост.

Али, испод те слике постојала је и друга, много мрачнија стварност.

Одмах по окончању Другиг светског рата, нова власт је спровела револуционарне обрачуне са идеолошким противницима… Србима родољубима и монархистима.

Масовна стрељања без суђења, ликвидације и логори оставили су траг који ни до данас није у потпуности истражен ни расветљен… Титова архива је и даље под велом тајности… то и не чуди.

Места као што су ,,Лисичији поток” постала су симбол послератних ликвидација. ,,Голи оток” остао је упамћен као логор за политичке неистомишљенике, нарочито након сукоба са Стаљином 1948. године. „Пасија гробља“ и бројна стратишта широм земље сведоче о времену када је страх и убиства био средство управљања.

Посебно болно питање за Србе остаје однос према страдању у оквиру НДХ и злочинима у логорима попут Јасеновца. Иако су ти злочини били познати, у социјалистичкој Југославији често су подвођени под општу формулу „жртава фашизма“, без јасног истицања националног страдања Срба. Та политика „братства и јединства“ имала је цену – потискивање истине ради очувања државног јединства.

Истовремено, економски модел који је у почетку давао резултате, временом је почео да показује слабости. Задуживање, неефикасност и систем који је више трошио него што је стварао довели су до кризе крајем 70-их и почетком 80-их стижу – несташице, бонови, редукције струје… али смо брзо заборавили на то ,,мрачно” доба.

То је било и доба јачања култа Тита и Комунистилке партије, кроз огромно улагање филмску индустрију… Отписане, Валтер брани Сарајево и да не набрајам… што везе са истином и чињеницама нема.

После Титове смрти, све оно што је било држано под контролом почело је да избија на површину.

Национална питања, нерешене историјске неправде и институционалне слабости кулминирале су у трагичним сукобима током ратова деведесетих.

И ту се отвара суштинско питање: да ли је систем који је почивао на потискивању идентитета и истине могао имати другачији крај?

Данас, више од четири деценије касније, српско друштво и даље води борбу са сопственим памћењем. Многе теме остају недовољно истражене: стратишта после 1945, судбина Драже Михаиловића, системско изучавање страдања Срба у 20. веку, као и култура сећања која би била достојна жртава… немамо ни Маузолеј за све српске страдалнике у НДХ…  нисмо успели после толико деценија да изгласамо резолуцију геноцида над Србима у НДХ.

Није проблем у томе да се прошлост посматра критички – проблем је када се она или идеализује или потпуно демонизује, без озбиљног суочавања са чињеницама.

Јер народ који не разуме сопствену историју – остаје заробљен у њој.

Овај датум зато није само повод за сећање на једног човека, већ и прилика за преиспитивање једног времена. Не да бисмо се делили на „титовце“ и „антититовце“, већ да бисмо, као друштво, коначно поставили питања на која дуго избегавамо одговоре.

Истина није ни у миту, ни у пропаганди. Истина је у чињеницама – ма колико биле тешке и болне.

Тито је Србима толико зла нанео да се од њих ни данас не можемо опоравити и од тог наслеђа.

Живела Србија и никад више Југославија.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја