Бојанић: Да не заборавимо, Ниш није само град римских царева и легионара – време је и за Немањиће, Душанове витезове и Чегар

Нема сумње да је цар Константин Велики једна од најзначајнијих личности рођених на простору данашње Србије и да Ниш као некадашњи Наисус има право и обавезу да негује сећање на римски период своје историје. Музејске поставке, фестивали, реконструкције римских легија и античког живота могу бити снажан туристички бренд града.

Међутим, поставља се питање: зашто Ниш не би на исти начин представљао и своју српску средњовековну историју?

Ако већ можемо да гледамо марш римских легионара кроз центар града, зашто не бисмо организовали и величанствене поворке војске Стефана Немање, сусрет Немање и Фридриха Барбаросе, свечани улазак Светог Саве или реконструкцију похода војске цара Душана?

Зашто наша деца не би могла да виде оклопнике Немањића, српске витезове и барјактаре који су стварали државу која је у време цара Душана била једна од најмоћнијих на Балкану… и њих да видимо у поворки кроз центар града, да и они загрме и врате нас у прошлост?

Ниш није само град римских царева

Ниш је и град Немањића. Ниш је и град који памти Косовски завет. Ниш је и град из кога се види Чегар, место једне од највећих жртава у српској борби за слободу.

Управо зато град мора да развија културу сећања која обухвата све слојеве његове прошлости.

Замислимо Ниш у коме постоји стална поставка посвећена Немањићима, где посетиоци могу да виде српско оружје, оклопе, заставе и средњовековне дворске обичаје.

Замислимо фестивал посвећен Светом Сави, Стефану Немањи и цару Душану, са реконструкцијама историјских догађаја које би привлачиле десетине хиљада посетилаца.

Замислимо уређен историјски комплекс на Чегру, са реконструисаним шанчевима, војницима у униформама устаничке Србије, едукативним програмима за ученике и великим меморијалним центром посвећеним Стевану Синђелићу и његовим саборцима.

Ћеле-кула је споменик какав свет готово да нема. Она није само туристичка атракција, већ камени доказ цене коју је српски народ плаћао за своју слободу. Уз Чегар, Ћеле-кула би могла да постане један од најзначајнијих историјских комплекса у овом делу Европе.

Ниш заслужује и монументалне споменике личностима које су обележиле српску историју: Стефану Немањи, Светом Сави, цару Душану, кнезу Лазару, Стевану Синђелићу, краљу Милану Обреновићу, краљу Петру Првом Карађорђевићу, краљу Александру и Милунки Савић… и да не набрајам.

Није реч о супротстављању римског и српског наслеђа. Напротив.

Ниш треба да буде град који поносно представља све епохе своје прошлости – од римског Наисуса, преко средњовековне Србије, до ослободилачких ратова модерног доба.

Тек када будемо једнако поносно приказивали и Константинове легионаре и Душанове витезове, и римске бедеме и српске шанчеве на Чегру, моћи ћемо да кажемо да смо својој деци оставили потпуну причу о Нишу.

Ниш – ратна престоница Србије и град страдања и отпора

Када говоримо о историјском значају Ниша, не смемо заборавити ни чињеницу да је овај град био ратна престоница Краљевине Србије у најтежим данима Првог светског рата. Због непосредне опасности од аустроугарског напада на Београд, у Ниш су 1914. године измештени Влада, Народна скупштина, Двор и најважније државне институције. Управо је из Ниша државни врх Србије руководио земљом током првих ратних година и доносио одлуке од историјског значаја за српски народ… и тај део наше историје свакако заслужује засебну музејску поставку.

Зато Ниш није само град римских царева и средњовековних владара.

Ниш је и град који је у судбоносним тренуцима понео терет српске државности и био привремени центар слободне Србије у Великом рату. Тај период заслужује далеко видљивије место у култури сећања, музејским поставкама и туристичким програмима града.

Још једно место које заслужује посебно поштовање јесте Меморијални комплекс „12. фебруар“, некадашњи нацистички логор на Црвеном крсту. Немачке окупационе власти формирале су логор 1941. године, а кроз њега су прошле десетине хиљада заточеника – Срба, Јевреја и  Рома. Многи од њих завршили су на стратишту Бубањ, где су стрељани само зато што су припадали народу који је одбио да се покори окупатору… страдали су и одвођени са кућног прага.

Посебно место у историји отпора заузима 12. фебруар 1942. године, када је група од око 147 логораша из „собе 12” напало је немачку стражу. Њих 105 успело је да се домогне слободе, док су многи оставили животе на логорским жицама. Овај догађај остао је упамћен као једно од првих организованих бекстава из нацистичког логора у поробљеној Европи и сведочи о несаломивој вољи за слободом чак и у најтежим условима.

Бубањ и логор „12. фебруар“ нису само историјске локације. То су места завета и сећања. Места која нас опомињу колико је слобода скупо плаћена и колико је важно да будуће генерације знају истину о страдању недужних људи током немачке окупације. Зато ова меморијална целина мора бити један од стубова историјског и образовног идентитета Ниша, баш као што су то Ћеле-кула, Чегар и споменици српским јунацима кроз векове… које нажалост Ниш нема у мери којој би требало да има.

Јер град који заборави сопствене јунаке остаје без дела свог идентитета.

А Ниш је заслужио да његова историја буде испричана у целини.

Погледајте видео прилог РИМСКИ ФЕСТИВАЛ 2026.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја