Бојанић: БЛАГОЈЕ КРУШИЋ – Витез Српски који је преживео Цер, Колубару, Албанску голготу и Кајмакчалан – али није преживео комунистичку револуцију

Неки су добили споменике, улице и место у школским уџбеницима. Други су, иако подједнако заслужни, остали на маргинама народног сећања. Међу таквим витезовима налази се и Благоје Мићков Крушић – један од најодликованијих српских ратника, комита, добровољац и јунак који је готово читав живот провео под оружјем, бранећи српски народ и српску државу.

Његов живот није био обичан живот једног човека. То је била судбина читаве једне генерације која је стасавала у борби за слободу и која је била спремна да за ту слободу положи све што има, па и сопствени живот.

Рођен 1880. године у Бањанима код Никшића, Благоје је још као дечак осетио тежину времена у коме је живео. Његова породица касније се доселила у Топлицу, крај који ће изнедрити многе славне српске ратнике.

Док су други маштали о мирном животу, млади Благоје је већ са четрнаест година приступио српским комитским одредима и кренуо путем борбе за ослобођење српских земаља које су се још увек налазиле под туђинском влашћу.

Био је то почетак једног изузетног ратничког пута.

Када су отпочели Балкански ратови, а потом и Велики рат, Благоје Крушић се нашао у редовима чувеног Гвозденог пука „Књаз Михаило“, јединице која је својим јунаштвом ушла у легенду. Тај пук није носио назив „гвоздени“ случајно. Његови борци показивали су невероватну издржљивост и храброст на сваком кораку.

Кроз Церску битку, Дрину, Колубару, повлачење преко Албаније, Кајмакчалан и Солунски фронт, Благоје је корачао заједно са својом војском.

Пет пута је био рањаван. Пет пута је могао да остане код куће и да каже да је довољно дао Србији.

Али није.

После сваког рањавања враћао се својим саборцима.

Такви људи нису ратовали због плате, чиновa или славе. Они су ратовали јер су веровали да је слобода светиња и да нема веће части од службе отаџбини.

Зато не чуди што је Благоје Крушић постао један од најодликованијих српских војника свога времена.

Карађорђева звезда са мачевима, руски Георгијевски крст, француска одликовања, Легија части, Обилићеве медаље и бројне ратне споменице сведочиле су о његовој храбрости.

Међутим, постоји један догађај који га је заувек уписао у ред бесмртних српских витезова.

На Солунском фронту, 1917. године, након једног подвига који је одушевио саборце и старешине, регент Александар Карађорђевић лично је скинуо Карађорђеву звезду са својих груди и уручио је Благоју Крушићу.

Мало је српских војника којима је указана таква част.

То није било само признање једном човеку. То је био симболичан поклон читаве Србије једном од њених највернијих синова.

А онда је дошло време које ће показати колико историја уме да буде неправедна.

После Другог светског рата многи српски ратници, официри, домаћини и угледни људи нашли су се на удару револуционарних обрачуна. Нова комунистичка  власт није увек гледала шта је ко учинио за Србију, већ на којој се страни налазио у сложеним и трагичним околностима грађанског рата.

Таква судбина задесила је и Благоја Крушића.

Године 1944. ухапшен је и ликвидиран без судског поступка и без права на одбрану. Човек који је преживео турске потере, балканске ратове, албанску голготу и најкрвавије битке Великог рата није добио прилику ни да му се суди.

Деценијама се о његовој смрти ћутало.

Његово име полако је потискивано из јавности, а место његовог гроба остало је непознато.

Један од највећих српских ратника није добио ни крст над својим гробом.

Тек много година касније суд је утврдио да је Благоје Крушић био жртва политичко-идеолошког прогона и рехабилитовао његово име.

Али рехабилитација не може да врати изгубљене деценије заборава.

Зато је наша обавеза да данас говоримо о људима попут Благоја Крушића.

Не зато што желимо да делимо историју на „наше“ и „њихове“, већ зато што народ који поштује своје јунаке поштује и самога себе.

Историја није само низ датума и догађаја. Историја су људи. А Благоје Крушић био је човек чији је живот постао симбол верности отаџбини.

Док данас пролазимо поред бројних споменика и меморијала, требало би понекад да се сетимо и оних који немају ни споменик ни обележен гроб.

Требало би да се сетимо човека који је пет пута крварио за Србију.

Човека коме је врховни командант лично окачио одликовање на груди.

Човека који је преживео ратове, али није преживео револуцију комунистичку.

И човека кога Србија никада не сме да заборави.

Јер народ који заборавља своје витезове временом почиње да заборавља и сопствену историју.

А народ без историјског памћења лако остаје и без будућности.

Слава и хвала Благоју Мићковом Крушићу, једном од великих српских јунака чије име заслужује да поново заузме место у колективном памћењу српског народа.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја