Бојанић: Шта нам доноси нови ЗОСОВ и зашто је прича о лиценци много озбиљнија него што изгледа

Као наставник не могу да пређем преко једне ствари: питања лиценце за рад наставника.

Не зато што наставник треба да буде изнад закона.

Напротив.

Наставник мора да буде један од најодговорнијих људи у систему. Он ради са децом, оцењује, васпитава, образује и представља школу. За озбиљан пропуст мора да постоји одговорност.

Али постоји огромна разлика између одговорности наставника и стварања система у коме наставник мора да размишља да ли ће због одлуке да каже „не“ изгубити дозволу да се бави професијом за коју се школовао годинама.

И ту почиње моја озбиљна дилема.

Прво да рашчистимо једну важну ствар: закон још није донет

Ово је веома важно.

Тренутно говоримо о Нацрту измена и допуна ЗОСОВ-а, а не о коначном закону. Министарство просвете је јавну расправу заказало од 3. до 23. августа 2026. године, а јавна расправа одржана 5. августа трајала је готово пет сати.

Дакле, текст може да буде промењен.

И управо зато јавна расправа није формалност.

Она би требало да буде тренутак када они који закон примењују у учионици кажу онима који га пишу:

„Станите. Ово ће у пракси изгледати овако.“

Јер закон који пише неко ко школу посматра само кроз табеле, статистику и извештаје није исто што и закон који чита наставник који сваког јутра улази у учионицу.

Лиценца није казна. Лиценца је доказ стручности.

Ово је суштина целе приче.

Према важећем ЗОСОВ-у, лиценца је јавна исправа, а послове наставника може да обавља лице које има лиценцу. Важећи закон већ предвиђа могућност суспензије лиценце, али под одређеним условима – између осталог када просветни саветник утврди озбиљне недостатке у образовно-васпитном раду, након стручних примедаба и упозорења, и када су наставнику два пута негативно оцењени рад од стране различитих просветних саветника.

Дакле, није тачно да до сада лиценца није могла да буде суспендована.

Могла је.

Али управо ту треба посматрати шта се сада мења.

Према објављеним анализама Нацрта, предлаже се нови основ за суспензију: ако наставник „не остварује образовно-васпитни рад, ни након писаног упозорења директора“. Истовремено, такво поступање се повезује са тежом повредом радне обавезе.

И ту долазимо до опасног дела.

Шта тачно значи „не остварује образовно-васпитни рад“?

Ако је наставник самовољно престао да долази на посао и неоправдано не држи наставу – јасно је да мора да постоји одговорност.

Али шта ако је реч о обустави наставе?

Шта ако наставници организовано обуставе рад?

Шта ако сматрају да је безбедност ученика или запослених угрожена?

Шта ако је реч о штрајку?

Шта ако је реч о протесту?

Шта ако је спор око тумачења закона?

Да ли се свака од тих ситуација може ставити под исту реченицу?

Не сме.

Јер ако закон не направи јасну разлику, онда се једна широка формулација може у пракси тумачити веома различито.

И то је оно што ме као наставника брине.

„Ако радите професионално, немате чега да се плашите“

Управо је ових дана речрно да наставници који одговорно и професионално обављају свој посао немају разлога да страхују од губитка лиценце. Министарство измене образлаже потребом да систем буде ефикаснији и оперативнији.

Разумем ту аргументацију.

И у једном делу се са њом слажем.

Наставник који не ради свој посао мора да одговара.

Али закон се не пише за идеалне услове.

Закон се пише управо зато што људи различито тумаче прописе, што постоје конфликти, различити интереси, различити директори, различити просветни саветници и различите ситуације.

Зато није довољно рећи:

„Ако сте професионални, немате чега да се плашите.“

Ја бих као наставник поставио питање:

Ко одлучује шта је професионално?

Директор?

Просветни саветник?

Министарство?

Комисија?

Суд?

И колико наставник има времена и могућности да заштити своја права пре него што му се егзистенција доведе у питање?

Не сме директор да постане човек од кога зависи цела каријера наставника.

Ово је можда најважније питање.

Директор мора да буде ауторитет.

Али директор није господар школе.

Школа није приватна фирма… или његово власништво. Он треба да буде први међу једнакима.

Наставник није ничији лични радник.

Директор има права и овлашћења, али и наставник има права. И зато сваки систем који повећава овлашћења једне стране мора истовремено да повећа и механизме заштите друге стране.

У супротном добијамо опасну неравнотежу.

Замислимо наставника који сматра да је директор донео незакониту одлуку.

Наставник каже:

„Не могу то да урадим, јер сматрам да није у складу са законом.“

Шта се дешава ако директор каже:

„Добили сте писмено упозорење.“

А затим се покрене поступак који може да доведе до суспензије лиценце?

Наставник више није у позицији да слободно професионално процењује ситуацију.

Он почиње да се пита:

„Шта ако изгубим лиценцу?“

А када човек почне да се плаши последица због тога што је изнео стручно мишљење, онда више немамо професионалну аутономију.

Имамо послушност.

А школа која тражи само послушност није добра школа.

Још једна ствар која ме посебно брине: наставник може да изгуби много више од једног посла

Важећи закон већ предвиђа озбиљне последице суспензије лиценце: суспензија траје најдуже шест месеци, а за време суспензије наставник има право на накнаду од 65 одсто плате; у одређеним случајевима, ако се услови не отклоне, може доћи и до престанка радног односа.

Дакле, лиценца није нека формална картица.

Она је практично улазница у професију.

Ако је изгубите, последице нису само:

„Нећете радити у овој школи.“

Последица може бити:

„Нећете моћи да радите као наставник.“

Зато критеријуми за њено одузимање морају бити изузетно прецизни.

Наставник мора да одговара за свој рад – али и власт мора да одговара за закон

Ја немам проблем са контролом наставника.

Напротив.

Треба контролисати рад.

Треба контролисати знање.

Треба контролисати однос према деци.

Треба санкционисати насиље, злоупотребе, немар, корупцију и свако понашање које штети ученицима.

Али онда морамо да будемо доследни.

Ко контролише директора?

Ко штити наставника од погрешне процене?

Ко штити наставника ако је директор лично у сукобу са њим?

Ко штити наставника ако се његова професионална процена некоме политички не допадне?

Ту морамо добити јасан одговор.

Јер није довољно написати:

„Наставник је одговоран.“

Мора да пише и:

„Одговоран је и онај ко одлучује о његовој одговорности.“

А онда долазимо и до Савета родитеља

Ово питање не треба одвојити од остатка измена.

Према Нацрту, предлаже се смањење броја чланова Савета родитеља, што Министарство образлаже ефикаснијим радом великих школа. Помоћница министра је навела да је циљ да уместо савета од 60 или 70 људи постоји „разуман број представника“.

И ту могу да разумем практичан аргумент.

Није нормално да школа има огроман савет који не може да функционише.

Али ефикасност не сме аутоматски да значи мање учешћа.

Поготово зато што смо последњих година видели колико родитељи могу да буду важни савезници наставницима.

Не треба нам школа у којој су наставници против родитеља.

Треба нам школа у којој су:

наставник + родитељ + ученик + стручна служба + директор

на истој страни – на страни детета.

Ипак, постоји нешто што је добро

Не треба писати ову колумну тако да се свака измена представи као лоша.

То није озбиљна критика.

Постоје и решења која могу бити корисна.

Једно од њих односи се на годишњи одмор. Према анализи Нацрта, предвиђа се јасније право запосленог да искористи годишњи одмор и ван периода распуста ако га из објективних разлога није могао искористити током распуста.

То је добро.

И треба рећи да је добро.

Али једна добра одредба не може да буде алиби за нејасну одредбу која наставнику потенцијално угрожава професионални статус.

Највећи проблем овог Нацрта није казна – већ страх

Као наставник, ја знам шта значи ући у учионицу.

Знам да наставник није само човек који одржи 45 минута часа.

Он припрема час, прегледа свеске, оцењује, разговара са родитељима, прати ученике, пише записнике, попуњава електронски дневник, иде на седнице, тимове, ради индивидуализацију, пише планове, иде на стручна усавршавања, води секције, организује приредбе, иде на такмичења ван свог места боравка, води децу на екскурзије, решава конфликте, и често улази у учионицу са сопственим проблемима које нико од ученика не сме да види.

И онда му кажемо:

„Ако не будеш радио како ти је речено – можеш остати без лиценце.“

Ако је „како ти је речено“ заправо „како закон прописује“ – немам ништа против.

Али ако се претвори у: „како директор каже“, онда смо направили велики корак уназад.

Наставнику треба више ауторитета, а не мање права Ово је парадокс наше просвете.

Сви говоримо да је наставник изгубио ауторитет.

И јесте.

Али ауторитет се не враћа претњом лиценцом, ауторитет се враћа тако што наставнику дамо:

јасан закон, јасна овлашћења, јасну заштиту, достојанствену плату, мање администрације, подршку директора, подршку стручне службе, заштиту од насиља, заштиту од неоснованих притисака родитеља, професионалну аутономију и, најважније, поверење државе.

Наставник који има поверење система не мора да буде контролисан страхом. И зато бих као наставник поставио један захтев Ако већ мењамо ЗОСОВ, немојмо га мењати тако да наставник буде све одговорнији, а све мање заштићен.

Направимо закон у коме ће јасно писати: Шта је професионални пропуст, шта је дисциплинска повреда, шта је незаконито поступање, шта је неоправдано одбијање рада, шта је законити штрајк, шта је обустава рада. Када директор може да изда налог. Када наставник има право да одбије незаконит налог. Ко процењује да ли је налог законит. Како наставник може да се жали. Ко штити наставника од злоупотребе овлашћења. И тек онда можемо да говоримо о одговорности. Јер прецизан закон штити и државу и наставника.

Нејасан закон штити онога ко га тумачи. Не желим наставника који се плаши Не желим наставника који може да ради шта хоће.

Али још мање желим наставника који мора да ћути.

Не желим наставника који ће ученику окренути главу када види неправду. Не желим наставника који ће рећи: „Не смем да кажем.“

Не желим наставника који ће на незаконитост прећутати зато што се плаши за егзистенцију. Желим наставника који зна своја права, али и своје обавезе. Наставника који ће бити одговоран.

Али и слободан да каже: „Ово није добро за децу.“

Јер ако једног дана наставник више не буде смео да каже шта мисли – нећемо добити бољу просвету. Добићемо просвету у којој се све ради по наређењу. А школа није касарна. Школа је место на коме се деца уче да мисле.

А тешко је научити децу да мисле својом главом ако се од наставника очекује да своју главу остави испред директорске канцеларије. Зато јавна расправа мора бити стварна

Унија синдиката просветних радника Србије је после расправе саопштила да је њихова иницијатива довела до тога да се спорна решења отворе за разматрање и да ће доставити конкретне примедбе.

Министарство је, са друге стране, поручило да је отворено за конструктивне предлоге.

Одлично. Онда сада имамо прилику. Не треба нам закон донет да би био донет. Треба нам закон који ће бити бољи од постојећег.

Ако је циљ заиста квалитетнија школа, онда ће Министарство прихватити све што тај циљ приближава – без обзира на то да ли је предлог дошао из синдиката, наставничког већа, Савета родитеља или од појединог наставника.

Јер просвета није власништво ни министарства, ни синдиката, ни директора, ни наставника, ни родитеља.

Просвета припада деци. А онима који ту децу свакодневно уче и васпитавају морамо дати и одговорност и достојанство и права… а и вече плате, не просечне.

Без тога нема добре школе.

ЖИВЕЛА СРБИЈА И СРПСКА ПРОСВЕТА

Приредио: Ђорђе Бојанић, проф. историје и главни уредник сајта Српска историја