Бојанић: СРБИЈА НЕ СМЕ ДА БИРА ТУЂЕ РАТОВЕ – МОРА ДА БИРА СВОЈ ОПСТАНАК

И ту треба стати.

Не зато што треба да бранимо Зеленског, добро знамо ко је он. Не зато што треба да мењамо однос према Украјини. И свакако не зато што треба да заборавимо ко је Србију бомбардовао, ко нам је отео Косово и Метохију и ко данас годинама врши притисак на Србију.

Него зато што Србија мора да научи једну сурову лекцију међународне политике: велике силе воде рачуна пре свега о сопственим интересима.

То право мора имати и Србија.

Мој став је да за Србију није добро што је Зеленски гост, знамо ко њега пидржава и да су иза њега нацисти… али, изгледа да је тако морало… и то морамо да разумемо… ево и зашто у наставку…

И управо зато посету Зеленског не треба посматрати кроз питање: „Да ли се Србија сада окреће против Русије?“

Право питање је:

Шта Србија добија, а шта може да изгуби?

То је једино питање које треба да занима српску државну политику.

НИСМО МАЛА РУСИЈА. НИСМО НИ МАЛИ НАТО. МИ СМО СРБИЈА.

Србија није Русија.

А није ни Украјина… никад и неће бити.

Није чланица НАТО-а, није увела свеобухватне санкције Русији и званично инсистира на политици војне неутралности.

Истовремено, Србија сарађује са НАТО-ом кроз програм Партнерство за мир и развија односе са Европском унијом. Само у мају ове године српско Министарство одбране поново је потврдило политику војне неутралности и сарадњу са свим релевантним безбедносним актерима.

То није контрадикција.

То је положај једне мале државе која се налази у веома тешком геополитичком окружењу.

Око Србије су државе чланице НАТО-а и Европске уније. Неке од њих су директно признале независност Косова и Метохије. Друге су у прошлости биле део војне интервенције против Србије.

Истовремено, Србија има историјске, духовне, политичке и економске везе са Русијом.

И онда неко очекује да Србија може да се понаша као да живи на неком другом континенту?

Не може.

Србија мора да плови између интереса великих сила, а да не потоне.

То није кукавичлук.

То је државничка нужност.

А ГДЕ ЈЕ ТУ РУСИЈА?

Занимљиво је да се од Србије понекад очекује нешто што ниједна озбиљна сила не ради.

Од Србије се очекује да сваку одлуку мери питањем: „Шта ће Москва рећи?“

И Путин се састајао са државним руководством Хрватске и такозваног Косова… и руковао се, па и то ништа чудно није… гледа своје државне интересе… зар требамо да будемо љути и прекинемо односе? Наравно да не.

Али Москва своје одлуке мери питањем: „Шта је интерес Руске Федерације?“

И ту нема ничег необичног. То је политика.

Русија разговара са онима са којима има интерес да разговара. Разговарала је и са властима које су дошле на власт рушењем њеног савезника Башара ел Асада. Владимир Путин је 28. јануара 2026. у Москви разговарао са Ахмедом ел Шаром, који је претходно предводио снаге које су збациле Асада, дугогодишњег руског савезника.

Москва је притом покушавала да сачува своје интересе и војно присуство у Сирији. И то је – политика.

Не морамо да волимо такав приступ. Али морамо да га разумемо.

Јер ако Русија може да разговара са некадашњим противницима када су у питању руски интереси, онда и Србија има право да разговара са онима са којима се политички не слаже када су у питању српски интереси.

Држава није брачно друштво. У дипломатији се не разговара само са пријатељима. Разговара се и са противницима. Понекад управо са њима.

ЗЕЛЕНСКИ НИЈЕ ДОШАО У БЕОГРАД ЗАТО ШТО СЕ СВЕТ ПРОМЕНИО

Да будемо потпуно јасни:

Посета Зеленског не значи да Србија треба да промени став према Русији.

Не значи да треба да уведе санкције.

Не значи да треба да заборави НАТО бомбардовање.

Не значи да треба да призна Косово.

Не значи да треба да постане део западне политике према Москви.

И не значи да српски народ треба одједном да почне да гледа на Зеленског као на свог пријатеља.

То су различите ствари.

Зеленски је председник државе која се налази у рату са Русијом и која има сопствену спољнополитичку агенду.

Он је у Београд дошао да тражи сарадњу, подршку и економске везе, али и да Србију додатно повеже са Украјином и европским политичким простором. После разговора са Александром Вучићем најављено је јачање економске сарадње, разговарано је о европским интеграцијама, инфраструктури, енергетици и обнови Украјине (само да није у питању војни дронови који ће бити коришћени у рату са РФ)… што је и нормално са стране Зеленског да то захтева, он води политику Украјинских интереса.

Србија је истовремено остала при ставу да неће уводити санкције Русији… тако и треба да буде, то су наша браћа по вери.

Дакле, није питање: „Да ли волимо Зеленског?“

Него: „Да ли Србија из овог сусрета може да извуче нешто корисно за себе?“

Ако може – разговарај. Ако не може – немој. То је државна политика.

САМО, НЕКА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ КО СМО И ГДЕ ЖИВИМО

Овде долазимо до друге стране приче. Србија није обична европска држава. Она има нерешено национално питање.

Има рану која ,,крвари” Косово и Метохију.

Има Републику Српску као једно од кључних питања свог националног и државног интереса… која је на ,,клацкалици”.

Има историју ратова, прогона, етничког чишћења, геноцида,  санкција, бомбардовања и великих сила које су више пута одлучивале о њеној судбини… и гкедали начин како да је униште.

И зато Србија не сме да буде наивна.

Јер историја нас је научила нечему што не смемо заборавити:

када се геополитички односи промене, интереси се мењају преко ноћи.

Данашњи партнер сутра може постати конкурент.

Данашња гаранција сутра може постати притисак.

Данашње обећање сутра може бити заборављено.

Зато Србија мора да има своју политику.

Не руску.

Не америчку.

Не немачку.

Не бриселску.

Српску.

И НЕМОЈМО СЕ ЗАВАРАВАТИ – ЕВРОПА ГЛЕДА СВОЈ ИНТЕРЕС

Европска унија од Србије очекује постепено усклађивање са њеном спољном и безбедносном политиком… и улазак у НАТО, што не би требали да прихватимо, најбоље би било да будемо неутрални… доста смо искрварили у 20. веку и изгубили преко три милиона Срба, доста је од нас… и у оба Велика рата изашли као победници а са нама се понашали као са пораженима.

То укључује и санкциону политику према Русији.

Европски савет је и током 2026. наставио да проширује и продужава мере против Русије, док је Србија у појединим одлукама ЕУ прихватала усклађивање, али није приступила широким економским санкцијама против Русије… и није их увела, што је добро. Да ли то РФ уме да цени, питање је.

То је реалност.

И ту нема места за политичку наивност.

Брисел гледа своје интересе.

Вашингтон гледа своје интересе.

Москва гледа своје интересе.

Анкара гледа своје интересе.

Пекинг гледа своје интересе.

Па зашто би једино Србија морала да гледа туђе?

СРБИЈА СЕ НАЛАЗИ ИЗМЕЂУ ЧЕКАЊА И КАНЏИ

Нама је лако да из фотеље кажемо:

„Окренимо се Русији!“

Или:

„Окренимо се Западу!“

То је све наивно и прича за кафански дим… уз јуначке песме и чашицу.

Али држава није кафана и Фејсбук статус.

Када кажете „окренимо се Русији“, морате да питате:

Како ћемо економски? Како енергетски? Како политички? Како безбедносно?

А када кажете:

„Идемо у Европску унију“,

морате да питате:

Под којим условима? Шта ће бити са Косовом и Метохијом? Шта са нашом енергетиком? Шта са војном неутралношћу? Шта са нашим националним интересима?

Шта са геноцидом у Јасеновцу?

Шта са Сребреницом?

Државна политика није навијање за фудбалски клуб.

Ни Русија није Србија, ни ЕУ није Србија.

И једни и други имају своје интересе.

А Србија има своје.

РУСИЈА ЈЕ НАШ ПРИЈАТЕЉ – АЛИ СРБИЈА МОРА ДА БУДЕ СВОЈА

Ово морамо рећи и руским пријатељима.

Србија не заборавља руску подршку у Савету безбедности УН.

Не заборавља став Москве о Косову и Метохији.

Не заборавља историјске и духовне везе.

Не заборавља да Русија није учествовала у НАТО агресији на Србију.

Али пријатељство није исто што и вазална политика.

Пријатељ не треба од пријатеља да тражи да се одрекне сопственог интереса.

Ко нам помаже данас око Космета и наших интереса на KиМ? НИКО.

Шта ће бити са Нисом и Гаспромом, што се не прода Србина, већ се купац тражи у Мађарској од стране РФ… али и то су баш ти интереси, па морамо да ћутимо.

Ако Србија није увела санкције Русији упркос огромним притисцима, онда је то чињеница која мора да се узме у обзир.

Србија је остала једна од ретких европских држава која није увела широке санкције Москви, а односи две земље се и даље развијају, укључујући енергетску сарадњу.

Али то не значи да Србија сада треба да се закључа и да више ни са ким не разговара.

Напротив.

Што је притисак већи – Србија мора више да разговара са свима.

НЕКА ЗЕЛЕНСКИ ДОЂЕ. НЕКА СЕ РАЗГОВАРА. АЛИ НЕКА СЕ НЕ ПРОДАЈЕ НИШТА ШТО ЈЕ СРПСКО

То је суштина.

Ако Зеленски може да донесе Србији неки економски интерес – разговарај.

Ако може да се отвори тржиште  разговарај.

Ако може да се обезбеде послови српским компанијама – разговарај.

Ако може да се помогне Србији у некој области – разговарај.

Али ако неко од Србије тражи да због тога промени став о Косову и Метохији, уведе санкције Русији, одустане од војне неутралности или прихвати туђе геополитичке интересе као своје –

онда је одговор морао бити: НЕ.

Јер постоје ствари о којима се не преговара.

НАЈОПАСНИЈЕ ЈЕ КАДА СРБИ СТАНУ ДА СЕ СВАЂАЈУ ОКО ТУЂИХ ИНТЕРЕСА

Једни ће рећи:

„Издали смо Русију!“

Други:

„Коначно смо се окренули Западу!“

И једни и други могу да промаше суштину.

Јер није питање коме припада Србија.

Србија припада Србима.

Њена политика мора бити усмерена на очување државе, народа, територије, економије, безбедности, културе, историје и будућности.

Не треба да будемо руски вазал.

Не треба да будемо ни бриселски вазал.

Не треба да будемо ни амерички пијун.

Морамо бити Србија.

СВИ ЋЕ ГЛЕДАТИ СВОЈЕ. ВРЕМЕ ЈЕ ДА И МИ ГЛЕДАМО СВОЈЕ

Можда је највећа заблуда малих народа то што мисле да ће их неко други спасити.

Историја Србије нас учи супротно.

Велике силе помажу онда када се њихови интереси поклопе са нашим.

То не значи да пријатељства нису важна.

Напротив.

Али држава која опстанак заснива искључиво на туђој доброј вољи – већ је изгубила део своје слободе.

Зато не треба да нас плаши ни Зеленски у Београду.

Не треба да нас плаши ни Москва.

Не треба да нас плаши ни Брисел.

Треба да нас плаши само једно: да српска политика једног дана престане да зна шта је српски интерес.

Са Зеленским треба разговарати.

Са Путином треба разговарати.

Са Бриселом треба разговарати.

Са Вашингтоном треба разговарати.

Са Пекингом треба разговарати.

Са свима треба разговарати.

Али када се врата затворе и останемо сами са својом одлуком, треба да се постави само једно питање:

ДА ЛИ ЈЕ ОВО ДОБРО ЗА СРБИЈУ?

Ако јесте – уради.

Ако није – немој, ма колико велики притисак био.

Јер велике силе ће преживети и без нас.

И Русија ће гледати свој интерес.

И Америка ће гледати свој интерес.

И Европска унија ће гледати свој интерес.

И Украјина ће гледати свој интерес.

Ако ми не будемо гледали свој – ко ће?

Србија нема луксуз да буде ничија пешадија.

Ни у туђем рату.

Ни у туђој пропаганди.

Ни у туђој геополитици.

Наша најважнија обавеза није да будемо нечији највернији савезник.

Наша најважнија обавеза је да останемо свој на своме.

И да, када се једног дана буде писала историја овог времена, не буде записано да су Срби опет изабрали туђи интерес уместо сопственог опстанка.

*У ПОЛИТИЦИ НЕНА ЦРНО ИЛИ БЕЛО… ИМА И СИВО… а то смо научили кроз историју и зато и толико страдали, јер то нисмо добро разумели и научили.

ЖИВЕЛА СРБИЈА И СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕСИ!

И САМО МУДРО, МА КО БИО НА ВЛАСТИ У БУДУЋНОСТИ… НОВЕ РАТНЕ СЕКИРЕ НАМ НИСУ ВИШЕ ПОТРЕБНЕ.

Приредио: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја