Бојанић: ОЛУЈА… Битка за истину води се и бројкама

Више од три деценије након „ОЛУЈЕ“, не води се само расправа о карактеру ове војне операције, већ и о броју њених жртава и прогнаних. Управо ту почиње историјски ревизионизам.

У различитим домаћим и страним изворима могу се пронаћи различите процене – најчешће се помиње више од 200.000 или више од 250.000 прогнаних Срба, док поједини аутори, позивајући се на пописе становништва Републике Српске Крајине, сведочанства и документацију из тог периода, наводе да је укупно протерано око 320.000 Срба, односно око 350.000 људи ако се урачунају и избеглице из Аутономне Покрајине Западна Босна које су се повлачиле у истој колони.

Истовремено, често се занемарује чињеница да је велики број Срба био протеран из хрватских градова још током 1991. и 1992. године. У извештају генералног секретара Уједињених нација Бутроса Бутроса Галија (документ S/25708 из маја 1993. године) наводи се да је са подручја под контролом хрватских власти до тада избегло око 251.000 Срба. Управо на основу ових и других извора, поједини истраживачи закључују да, ако се посматра читав простор Републике Хрватске у периоду од 1991. до 1997. године, укупан број протераних Срба прелази 500.000 људи.

То је процена која се појављује у делу литературе и публицистике, али није универзално прихваћена у свим научним радовима, што додатно показује колико је важно ослањати се на документа и архивску грађу.

Без обзира на разлике у проценама, суштина остаје непромењена – током рата у Хрватској на стотине хиљада Срба напустиле су своје домове, а операција „Олуја“ представља врхунац тог егзодуса и једну од највећих избегличких трагедија на простору бивше Југославије…

Историја зато мора почивати на проверљивим чињеницама и документима, јер је очување сећања на жртве морална и историјска обавеза сваког народа.

Највећа трагедија није само у томе што су наши сународници страдали и били протерани, већ и у томе што смо као народ често били немарни према сопственој историји и култури сећања.

Док су други систематски градили своје институције, архиве, маузолеје и наративе, ми смо неретко препуштали да о нашим жртвама говоре други… да сопственог џелата не повредимо у суривом југословенском ,,братству и јединству”… после оба велика рата., а тако је и данас.

Зато данас сведочимо бројним расправама и покушајима ревизије историје – од питања броја жртава Јасеновца до различитих процена броја прогнаних у „Олуји“.

И о страдању Срба у Првом светском рату и данас се воде расправе… званично је страдало Срба у Великом рату 1.250.000 Срба, а број је много већи… иде и до 1.800.000.

Поједини аутори указују да су српске жртве са простора тадашње Аустроугарске – из Босне и Херцеговине, Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Срема, Бачке и Баната – деценијама биле недовољно присутне у широј јавности и да су често приказиване кроз статистику Аустроугарске, а не као страдање српског народа. И о овим питањима неопходно је наставити озбиљна научна истраживања заснована на архивској грађи и историјским изворима.

У делу српске историографије и јавности као минималан број страдалих у Јасеновцу наводи се 700.000 жртава, док други историчари и институције износе ниже процене засноване на различитим методологијама истраживања…. а све је то давно утврђено и прихваћено, али ми имамо потребу да увек своје страдање и жртве умањимо.

Зато изгледа и немамо вољу а ни жељу да имамо место Сабрања, маузолеј за све Српске жртве и страдалнике у 20. веку, немамо ни назив за наше жртве геницида у НДХ као што имају Јевреји, Роми, Јермени. Идеја постоји али то се деценијсма  само обећава…. немамо храбрости за то, изгледа да истина не повреди ,,брата” џелата… јер нас неће пустити да приступимо у ЕУ… у којој вероватно никада нећемо ни ући.

Ми немамо ни споменик у Србији о страдалим Србима у НДХ од стране Хрвата-усташа…. до скоро нисмо имали ни улицу Јасеновачких жртава.

Наш однос према страдалима и прогнанима мора бити достојанствен, одговоран и истрајан.

Зато је наша обавеза да чувамо документе, сведочанства и историјску грађу, да подижемо споменике, снимамо филмове, пишемо књиге и васпитавамо младе у духу поштовања према сопственој прошлости.

Ниједан народ нема будућност ако изгуби памћење, јер заборав није само пораз историје – већ и пораз националног достојанства.

УКРАТКО О ЗЛОЧИНУ ,,ОЛУЈИ” И ЗВАНИЧНИМ ПОДАЦИМА

У операцији „Олуја“ која је почела у зору 4. августа 1995. хрватске-усташке звери, у садејству с муслиманским зверима Босне и Херцеговине, побиле укупно 2.670 и у егзодус натерале око 280.000 људи.

У „Олуји“ је с простора Српске Крајине нестало близу 2.000 Срба и протерано око 250.000, а у акцији „Маестрал“ која је била њен продужетак, убијено је 655 и изгнано око 130.000 Срба с подручја 13 општина БиХ. Према подацима „Веритаса“ још се трага за 1.011 несталих Срба, међу којима је 660 цивила од којих 337 жена.

Однос снага је био 7:1 у корист агресора – више од 200.000 војника и полицајаца хрватске војске је напало 30.000 војника Српске Војске Крајине.

Штета настала “Олујом” је несагледива, а статистика “Олује” је више него поражавајућа:

2.670 Срба убијено,

280.000 Срба протерано,

13.000 објеката уништено,

352 трговине уништене,

25.000 кућа уништено,

410 радњи уништено,

78 цркава уништено,

96 музеја уништено,

181 гробље уништено,

920 споменика уништено,

52 домова здравља уништено,

сви индустријски погони уништени…

За овај злочин, нико није кажњен, напротив. Хрватски генерали Младен Маркач и Анте Готовина су у првостепеној пресуди изреченој 15. априла 2011. године у Хашком трибуналу осуђени на 18, односно 24 године затвора. Да би 16. новембра 2012. године у другостепеној пресуди Хашког трибунала ослобођени свих оптужби. Занимљиво је и то да нико од хрватског војног и државног руководства: Јанко Бобетко, Фрањо Туђман, Гојко Шушак, Звонимир Черевенко… нису дочекали суђење или чак нису ни оптужени, пред Хашким Судом.

ХРВАТИ СЛАВЕ НАСТАВАК ЗЛОЧИНА И ПРОГОНА ИЗ ПРВОГ И ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

У овом рату (1991-1995) Хрвати стицајем околности нису убили скоро милион Срба (као у Другом светском рату), али методи обрачуна са старим и немоћним, или са заробљеним српским борцима, били су исти као и у Другом светском рату, препуни нечувене суровости. Ово је био само наставак и финализација злочина (геноцида) највећег масакра и етничког чишћења у модерној историји Европе, о коме цела Европа ћути и окреће главу. Оно што није урађено у протекла два светска рата урађено је током злочиначке операције ,,ОЛУЈА”.

Док Срби оплакују страдале и прогнане у „Олуји“, Хрватска 5. августа слави Дан победе.

У Хрватској се три дана обележава Дан победе, Домовинске захвалности и Дан бранитеља низом манифестација и песмом. Централна прослава је у Книну, што не сме да нас чуди.

У Србији и Републици Српској 5. август је проглашен за Дан сећања за жртве “Олује”. Тог дана се иде у цркву и пале свеће за жртве “Олује”.

А ми ни данас немамо споменик нити маузолеј за жртве ОЛУЈЕ… шта даље рећи?

Приредио:  Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја