КЊИГА КОЈА ОТВАРА СВЕТОСАВСКИ ПУТ: „КАКО ДА ОЧУВАМО РОДОЉУБЉЕ У СРБИЈИ“

У времену када се наш народ дели, умара, када млади траже пут у белом свету, када се истина о Србији и њеној прошлости често затамњује, лажира и ревидира… појављује се књига која нежно, суштински али одважно подиже заставу Светосавског родољубља.

Ово дело подсећа да Србију нису сачували ни зидине, тврђаве ни краљеви, већ породице, предање, вера, језик, историја и осећај да припадамо нечему већем од нас самих.

Да се љубав према Отаџбини не учи из парола, и по кафанама, већ из погледа деде и унучади… управо као на корици ове књиге.

„Како да очувамо родољубље у Србији“ позива да се вратимо Светосавском путу, путу који нас је вековима држао усправним: путу образовања, морала, слоге, вере и љубави.

Ова књига није створена да буде прочитана и заборављена. Створена је да се враћа, да се преноси, да буди успавано у нама.

Од сутра… пред вама. За Србију која памти, која се моли, која живи и која траје.

Књига је писана на 192 стране.

Штампарија: Свен, Ниш.

децембар 2025.

Контакт мејл: bojanic273@gmail.com

Увод

Србија је кроз векове на ветрометини историје где је свака генерација плаћала цену своје слободе. Наш народ је чувао своју веру, језик, обичаје и културу, јер је знао да без тога нема ни државе, ни нације. Данас, у времену глобализације, духовне пометње и све већег притиска да се одрекнемо сопственог идентитета, поставља се једно кључно питање: како да сачувамо родољубиву Србију?

Ова књига није позив на изолацију нити на мржњу, већ на љубав, љубав према свом народу, историји и будућности. Родoљубље није застарела реч из старих уџбеника, већ жива потреба да знамо ко смо, шта смо и куда идемо.

У времену када многи млади људи напуштају земљу, када је историја често предмет спорења, наметнуте ревизије или намерног искривљавања, а култура све више потиснута на маргину, неопходно је да се вратимо аутохтоним изворима и поново освестимо своју националну мисију.

Србија није само географски простор, већ жива заједница људи, традиције и духовности. Она је вековима опстајала као народ и држава захваљујући једној јединој снази – снази родољубља. То родољубље није било празна реч нити политички слоган, већ свакодневна жртва обичних људи: ратара који је чувао своју њиву и семе; мајке која је васпитавала децу у вери и моралу; војника који је полагао свој живот за отаџбину; просветитеља  који је будио народну свест.

Данас, у двадесет првом веку, Србија се не брани мачем и  пушком као некад, али се брани можда још тежом борбом. То је борба за  истину, културу, памћење и за идентитет. У времену када глобализација нуди брисање разлика и када материјално надјачава духовно, највећа опасност је заборав. Зато је питање које стоји пред свима нама: како да очувамо родољубиву Србију?

Ова књига покушава да одговори на то питање, не нудећи готове рецепте и решења, већ указујући на исправне путеве и вредности којима су наши преци ишли. Родoљубље није затвореност пред светом, нити одрицање од универзалних вредности човечанства. Оно је, напротив, љубав према своме дому, језику, вери, историји и култури. Онај ко воли своје, умеће да поштује и туђе, као и разлике у вероисповести.

Да бисмо сачували родољубиву Србију, морамо најпре разумети шта она значи. Она значи да знамо своје корене, да чувамо своје јунаке од заборава, да се не стидимо своје традиције, историје, вере, културе, да у школама учимо истину о својој прошлости, да уметност и култура поново добију своје достојанство, да у породицама васпитавамо децу у духу поштења, родољубља, солидарности, хуманости и вере.

Ако изгубимо родољубље – изгубићемо Србију, јер ће нам остати само празна географија без душе. Ако га сачувамо и обнављамо, онда ће Србија и у будућности бити земља која има  шта да каже свету, земља која опстаје не захваљујући својој величини, већ својој духовној снази.

Наши преци нису опстајали случајно. Они су знали да без љубави према својој земљи нема ни будућности. Родoљубље је било њихов оклоп и њихова звезда водиља.

Ова књига није писана да би будила мржњу, већ да би будила  љубав. Љубав према Србији која нас је родила, васпитала и сачувала. Она је позив да свако од нас преузме одговорност – у својој кући, школи, послу, селу и граду.

Јер Србија ће бити онолико родољубива колико смо ми, њени грађани, спремни да је чувамо.

У средњем веку Србија је била царство које је стајало раме уз раме са највећим државама свога доба. У турском ропству Срби су очували веру и језик као највеће светиње.

У устанцима 19. века родољубље је било искра која је ослобађала и уједињавала.

Али данас, у времену без ратова и фронтова, наш највећи изазов није спољни непријатељ, већ унутрашњи заборав. Заборав сопствених јунака, заборав историјских поука, заборав да Србија није дата, већ избор и обавеза.

Ова књига је зато позив на будност, опрез, незаборав и љубав. Нека нам у мислима буде Свети Сава и Светосавски пут као једини исправан, који је знао да је духовна слобода темељ државне; Карађорђе, који је подигао устанак за част и слободу; и безбројни безимени Срби који су својим тихим трудом  градили и бранили оно што смо ми данас наследили. На нама је да то наследство не упропастимо, већ да га очувамо и предамо даље, још чистије, још јаче и још родољубивије.

аутор: Ђорђе Бојанић

Предговор за књигу написала је Зорица Пелеш, публициста и биограф Проте Стевана Димитријевића

П Р Е Д Г О В О Р

Ова драгоцена књига професора Ђорђа Бојанића, којег попут Алексе Шантића све ране његовог рода боле, није само позив на љубав према својем српском роду већ и сјајна лекција о родољубљу свима нама – заборавнима.

Јединствена по својем садржају, ова књига нас тера на дубоко размишљање и преиспитивање сваког Србина који, за разлику од професора Ђорђа Бојанића, не негује много културу сећања и не сагледава реално стање времена у којем живимо.

Он је светли ум и поносни родољуб, који гледа светлим очима на душу својег српског рода, љубећи га тако жарко. Али је и истовремено бескрајно тужан што ,,СМО НАРОД СА ВЕЛИКИМ БРОЈЕМ ОДРОДА И ИЗРОДА“, искрено признајући да ова његова констатација „ЗВУЧИ БОЛНО И ПОНИЗНО, АЛИ ЈЕ ТАКО“. Његова реч је као огањ живи који пали и не сагорева, него осветљује и греје душу сваког правог Србина.

Захваљујући његовом величанственом САЈТУ ,,СРПСКА ИСТОРИЈА“, који постоји преко 10 година, као и крепкости његовог духа и сјајног ума, већи део родољубивих Срба, жељних истине, дугује му велику захвалност што је прионуо радити смерно на осветљавању скривених трагова наше прошлости, гоњен жељом да душа народа српског засија правим, својим некадашњим, дивотним сјајем. И на славу своју, на срећу својег српског рода, урадио је више  неко ико од његових колега – салонских историчара, до сада, у 21. веку.

Рођен с необичним умом, одњихан на грудима мирисне српске земље, на – КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, у Косовској Митровици, обогаћен потпуним школским образовањем, сав се одао у последњих 10 година науци, на радост сваког мислећег Србина. Његово ватрено родољубље увећава његову ревност у тегобном научном раду и он свакодневно, као велики родољуб, подупире научника у труду, а научник  нам осветљава несвакидашњег родољуба и тако они – дивни родољуб и плодни научник – светле свима нама који идемо за њим. Његове две претходне књиге ,,СРПСКА ИСТОРИЈА“ и ,,СТРАДАЊА И ЖРТВЕ СРПСКОГ НАРОДА У 20. ВЕКУ“ – као и ова књига, која је пред вама драги и поштовани српски родољуби, су попут алем – камена коме ништа не може наудити, као ни време ако га буде трло, само ће га углачати до величанственог сјаја. У Србији, уз овакве родољубе попут професора Ђорђа Бојанића, полако свиће и када гране Сунце српске будућности, тад ће се разјаснити величанствена просветна зграда целокупног српског рода од тог алем – камена, за чију лепоту се годинама он неуморно залаже.

У својој професорској служби, као необичан родољуб, дубоки научник, ванредни посленик на пољу дужности према  отаџбини  народа својег, он је светли углед какав треба да буде сваки професор, а посебно професор историје.

Многа питања, која не притискају само њега већ и већински српски народ, аутор је покренуо у овој књизи не само као историчар, већ и као родољуб, родитељ и просветни радник. Боли га посебно што нам, још увек, већином странци издају школске уџбенике и  дивно је што предлаже нека сјајна решења по питању писања, штампања и издавања уџбеника  у Србији.

Као савестан и одговоран професор, аутор наглашава да: „ОБРАЗОВАЊЕ ЈЕ ТЕМЕЉ, ОСНОВА И ТИХА БОРБА ЗА ДУШУ, ИЗГРАДЊУ ЈЕДНОГ НАРОДА И ИЗГРАДЊУ РОДОЉУБИВЕ СВЕСТИ ПРЕМА ОТАЏБИНИ“. И да: „БЕЗ ОБНОВЕ НАЦИОНАЛНЕ И РОДОЉУБИВЕ СВЕСТИ КРОЗ ШКОЛСТВО, СРПСКИ НАРОД ОСТАЈЕ У МРАКУ ДЕЛОМ НАМЕТНУТИХ КЉУЧНИХ ТУЂИХ ТУМАЧЕЊА“.

Тужно је што и даље срљамо да одржимо неодрживо и што су нам нека школска деца, попут својих родитеља, млитавог духа. Некада се, по речима проте Стевана Димитријевића, у српском народу говорило: ,,БОЖЕ, ПОЖИВИ УЧИТЕЉА, ПА РОДИТЕЉА“. Данас се, нажалост, у неким деловима нашег друштва сама школа, заједно са  учитељима и професорима, доживљава као нужно зло. Свестан многих нездравих односа у просвети професор Ђорђе Бојанић се пита какав би данас третман у школи имао легендарни професор Коста Вујић.

Он је упамћен по несвакидашњем односу према својим величанственим ученицима, који су стварали модерну Србију. Симпатична је опаска аутора ове чудесне књиге да би данас можда професор Коста Вујић био избачен из гимназије и да би му била одузета  лиценцa за рад.

Верујем да над овом сјајном књигом несвакидашње исповести професора Ђорђа Бојанића о свим ранама које га боле, као и све српске родољубе, ничије очи неће остати суве, већ ће бити испуњене сузама радости, јер је покренула велике истине о српском народу, које су деценијама скриване и прећуткиване. Запамтимо његову опомену да ,,НАРОД КОЈИ ЗАБОРАВЉА СВОЈЕ ЈУНАКЕ РИЗИКУЈЕ ДА ИЗГУБИ НЕ САМО ПРОШЛОСТ, НЕГО И БУДУЋНОСТ“. Српски  мислећи људи срећни су што он, на стражи своје патриотске дужности, као војник знања против незнања, води одлучно своју битку више од  10 година преко својег горе поменутог величанственог сајта.

Свестан је да је жетве много, а жетелаца мало и да се мора журити. То му је дужност – као војнику стража и зато ово своје историјско дело жели да преда уму и срцу и садашњим и будућим нараштајима.

А посебно жели, изнад свега, да се његовим драгоценим делима и његовим раскошним косметским духом задахњују млади људи и да се именом његовим диче и поносе.

Читалац ове књиге  не може  довољно да се надиви оној логичности, оној једрини и одређености свакога његовог става у овој књизи. У њега нема ништа недоказано, нема ништа претерано. У њега је свуда угод онолико речи колико његова мисао тражи. Његово ово дело, којем је дао невероватан импулс  је дело којим би се и најнапреднији народи поносили. Сковао је себи круну сјајнију и лепшу од царске, јер је, у суморном времену данашњем, српску заборављену историју приближио овим својим делом свакој српској души жељној истине.

И зато заслужује престо на којем мало ко од његових данашњих колега историчара седи. Верујем да сав његов досадашњи рад на историјској  науци неће остати без достојних следбеника.

Дубоко верујем да ћемо се угледати на њега и његову изузетну вредноћу, издржљивост, марљивост, несвакидашњу храброст и оно ватрено одушевљење и љубав с којом се прихватио овог драгоценог посла. Попут сјајне звезде ова књига треба да нам показује пут којим треба да идемо. Она је темељ  будућим нараштајима на којем ће они подићи колосалну зграду свију грана науке и светлошћу својом обасјати цео српски род.

Надам се да  ,,силни од силнијих”  никада неће моћи да поруше његов СПОМЕНИК ИСТИНЕ, саткан од љубави и родољубља према својем српском роду, на којем је изузетно ХРАБРО он уклесао осећања десетина хиљада Срба и њихову узвишену тугу.

Зорица Пелеш, публициста