Бранко ДимескиИнтервју

ГОРАН ПОПОВ: Без Шведских Срба као што сам ја, и људи око мене Ђургарден никад не би достигао тај ниво такмичења 

ЗА САЈТ "СРПСКА ИСТОРИЈА" ГОВОРИ ГОРАН ПОПОВ, УСПЕШНИ ПРИВЕРЕДНИК У ШВЕДСКОЈ, ОСНИВАЧ БЕЛИХ ОРЛОВА И ЈЕДАН ОД ОСНИВАЧА БРАТСТВА СВЕТИ ЈОВАН

За сајт Српска историја интервју води Бранко Димески

– Ви сте рођени у Шведској. Ваши родитељи су  ту Скандинавску земљу населили још давне 1965.године.

Отац Сава и  моја мајка Божица (Бербер)  потичу из Вршца у јужном Банату, а дошли су у Шведску 1965. године. Као Србин или можда боље рећи „Шведски Србин“  моја лоза води из Далмације, Русије (Белогардејци) и Баната у Румунији.

У срећном сам  браку већ 30 година и имам два сина и ћерку.

У привреди сам  30. година се а између осталог бавим се и трговином хемијским производима.

– Познато је да сте остварили врхунске резултате као спортски радник. На који сте успех посебно поносни? 

Дуго сам се времена бавио кошарком, првенствено преко Стокхолмских Белих Орлова, где сам био оснивач и директор клуба. Касније сам, у краљевском клубу “Ђургåрден“ провео још 4 године такође као клубски директор. Орлове сам основао 2008 године и у року од 4-5 година дошао до Шведске највише лиге. Клуб је ушао у историју као први и једини Српски кошаркашки клуб у дијаспори који је достигао највиши ранг такмичења у једној страној држави. Та борба до највишег ранга је била веома тешка и скупа и ретко ко је веровао да је могуће али смо били веома упорни и знао сам да добрим радом можемо доћи до нашег циља. И дан данас наши рекорди нису оборени у Шведској савезној лиги.

После освајања златне медаље у суперлиги „Супереттан“ 2014. године сам се једно кратко време повукао из кошарке да би 6. месеци касније ушао у пројекат Ђургåрден Баскет. Ђургåрден је највеће спортско друштво у Шведској, основано 1891. године и које има 19. разних спортова у својој организацији. Хтели су да покрену и кошарку и упитали мене да ли би био спреман да са мојим тренерима и играчима покренем кошаркашки клуб Ђургарден. Мој одговор је био да Ђургåрден може да рачуна на тим у највишем рангу у року од 4. године и тако је и било. Када сам обезбедио улаз у највиши ранг такмичења захвалио сам се клубу и навијачима и повукао се из кошарке. Треба додати да без Шведских Срба као што сам ја, и људи око мене Ђургарден никад не би достигао тај ниво такмичења.

Горан Попов

– Један сте од оснивача братства „Свети Јован“ из Стококхолма. Који су основни циљеви вашег братства? 

Каже се да фамилију не можемо да бирамо али зато можемо да бирамо са ким ћемо да се побратимо. Идеја Братства „Светог Јован„ је постојала већ дуже време и веровао сам да је то прави пут за умрежавање наших добрих људи у Скандинавији и широм целе дијаспоре.

Гледајући уназад, од шездесетих година 20. века до данас, наши људи са простора бивше Југославије са успехом делују у разним привредним гранама, као и у просвети, науци, спорту, медијима и политици на територији краљевине Шведске. Велика жеља за стварањем и у новој домовини пратила је наш народ, али нажалост и неповерење једних према другима. Наши први досељеници су заједно са швеђанима градили модерну Шведску и заједно са грчким и финским емигрантима допринели данашњем стандарду у овој земљи. У последње време све више се чује за различите успехе наших појединаца у Шведској и то је разлог за велику радост и понос сваког искреног нашег човека. Успех наших појединаца је успех свих нас, али и доказ да можемо да се истекнемо у свим областима само ако знамо свој циљ.

Основни циљ Братства ”Свети Јован” јесте спајање и повезивање наших успешних људи у Шведској и заједничко деловање у целој држави. Братство ради са пројектима који јачају већ постојаће пословне, културне и спортске мреже у Шведској и посвећује велику пажњу јачању будућих генерација кроз стипендирање и подршке нашим студентима и омладини. Важно је да будући нараштаји постану још бољи и успешнији од претходних и да на тај начин само наставе наш рад и поставе га на још виши ниво.

Наша основна начела: вера, братство, слобода и успех, веома су важна за наше чланове и представљају смернице Братства које сви чланови прате. Наших напредних и успешних људи има у целој Шведској и самим тим је потенцијал за успех огроман. Братство ”Свети Јован” јесте затвореног типа у смислу да никад отворено не објављујемо имена свих наших чланова и да су нам састанци затворени али сав рад Братства је приступачан за јавност.

Наших чланова за сада има по целој Шведској и чланство расте из године у годину.

– Колико удруживања наших исељеника кроз  удружења  представља битан интегративни фактор за наше људе у расејању?

Што се тиче вашег питања колико удружења значе за интеграцију наших људи у расејању хтео би првенствено да кажем да за људе који су дуго у расејању или који су рођени овде удружења немају ту функцију пошто су ти људи махом већ интегрисани у друштво. За њих би рекао да наша удружења првенствено врше функцију одржавања наше културе, обичаје и традицију.

Шездесетих година када је наша економска емиграција долазила ти клубови и удружења су имали једну важну улогу. Наши људи у великој мери нису знали шведски језик и осећали су једну одређену сигурност у тим удружењима са својим земљацима. Ту се играо фолклор, тренирали разни спортови и организовала весеља. Данас је слика другачија. Сама чињеница да данас у нашим Српским удружењима нема више од 5-6 хиљада чланова, од преко 200 000 Срба, је довољни показатељ да та потреба постаје све мања. Само да појасним ту цифру, официјална цифра Срба је 140 000 али ту нису урачунати сви из треће и четврте генерације који немају пасоше Србије, Црне Горе, Хрватске и Босне. Нити потомци старе предратне емиграције.

Треба додати да велики део нас данас не осећа да живимо у Дијаспори него да нам је управо овде кућа. Наша трећа и четврта генерација већ добро плива овим водама и имају добре позиције у друштву. Њима отаџбина виśе дође као једно егзотично место или дедовина коју радо посећују као туристи.

– Да ли би сте на позив удружења из  Срба и Пријатеља Михајло Пупин Викен Норге били гост И одржали предавање? 

Радо би био ваш гост у Норвешкој и одржао предавање. Можда је чак и дошло време да проширимо Братство у Норвешкој.

– Колико често посећујете Србију? 

Србију и Црну Гору посећујем отприлике једном годишње. Волео би да чешће могу да посетим и Обровац/ Билишане одакле потиче  фамилија са мајкине стране (Фамилија Бербер).

За сајт Српска историја интервју водио Бранко Димески
Back to top button